Hleb, meso i kacige

Pogonski inženjer Dejan Stojanović, bivši radnik Mašinske industrije Niš, došao je juče u dopisništvo „Politike” samo iz jednog razloga: kaže, muka mu je više da sluša i gleda kako se državni organi naše zemlje prema gradovima i opštinama na jugu Srbije odnose skoro kao da ovih nema.

– Mi Nišlije jedemo najskuplji hleb, a kada poskupljuje to obavezno prvo biva kod nas u Nišu. Za Niš i siromašan jug Srbije nema ni jeftinog mesa iz robnih rezervi, koje se prodaje u Beogradu, Valjevu i drugim gradovima, jer, zamislite opravdanja, ovde nema adekvatne prodajne mreže. Takođe, za nas na jugu Srbije nema ni besplatnih kaciga, koje se motociklistima poklanjaju u Beogradu, Novom Sadu, Užicu – navodi Stojanović.

Stalne priče o ravnomernom razvoju Srbije očigledno opet padaju u vodu. Bilo je izbora i kampanje, bilo je mnogo obećanja, ali sve je i brzo zaboravljeno. Najavljivane investicije su „mrtvo slovo na papiru”, nema kvalitetnih projekata, standard stanovnika regiona „ispod Beograda” neprestano pada…

Ponovo mnogi misle da se Srbija deli na dva dela: na bogat sever i siromašan jug, kao, na primer, Italija. Nedavno je na Ekonomskom fakultetu u Nišu održano savetovanje o konkurentnosti i regionalnom razvoju i tom prilikom čulo se i nešto što se možda čini nemogućim – da zaostajanje juga Srbije više nije relativno, već apsolutno.

Prof. dr Boban Stojanović i prof. dr Dragoslav Kitanović sa ovog niškog fakulteta naveli su brojne primere o zaostajanju ovog dela Srbije, pored ostalog i da veliki broj mesta i gradova poput Bojnika, Lebana, Dimitrovgrada, Trgovišta i drugih nema ni jedan jedini privredni kolektiv. Istakli su da je Niš pre samo tri meseca bio na 62. a sada je na 76. mestu po zaradama zaposlenih, kao i da broj onih koji traže posao rapidno raste: u niškom okrugu je već prešao cifru od 53.000, a u samom Nišu opasno se približio brojki od 40.000.

Tako govore analitičari i statistika. A šta kažu obični ljudi, oni čiji je život svakim danom sve teži, tanjir sve prazniji? To što oni kažu u stvari je i povod ovim redovima. Kako oni vide „ravnomerni razvoj Srbije” može se shvatiti i iz redova s početka ove priče koje nam je ispričao bivši radnik MIN-a koji nigde ne radi i čija porodica (ima dvoje dece srednjoškolskog uzrasta) živi od plate Dejanove supruge, zaposlene u jednoj trgovini...