Радост свирања

Ни у нашем окружењу, а сасвим мало и у свету виолончело као инструмент има толико поштовалаца, следбеника, љубитеља музике. То је дошло до изражаја на самом отварању Петог међународног чело феста када су салу Коларчеве задужбине испунили неки нови, млади људи, „друга публика” навијачки расположена, да суделује, звижди, аплаудира. Фасцинантна појава младе Хрватице из Загреба, Монике Лесковар, која тече своју значајну међународну каријеру, подигла је салу на ноге, заиста је нешто што одавно нисмо пратили, чули, нити претпоставили да у њеним годинама може бити досегнуто. Њено умеће је потпуно, најпре технички бравурозно на начин како то данас млади виолински виртуози експлицирају, али на виолини је то другачије и разумљивије. Виолончело Монике Лесковар је на моменте виола, виолина, контрабас, она поседује сву палету гудача, а на инструменту моћно може да изрази сваковрсне захтеве аутора. То је маестрално учинила најпре у композицији Ђ. Росинија (Una larma) у низу варијација које су заустављале дах, а затим у модерном делу савременог италијанског аутора Ђованија Солиме (Three Raga Song) посвећено управо њој. Нажалост, слушали смо и други део овог концерта на коме је наступио веома добри солиста Леонид Горохов који није могао много да покаже у Sonati notturni енглеског композитора Николаса Моа (1935) писаној против музике и против слушалаца.

Следеће вечери фестивал се преселио у салу Београдске филхармоније која је била мала да би примила све посетиоце који су желели да чују концерт Ксеније Јанковић, уз пратњу пијанисте Ненада Лечића. Сваки сусрет са изврсном Ксенијином музиком буди сећања, носталгију и радост. Присуствовали смо сјајном извођењу Сонате у Де дуру Феликса Менделсона и Италијанске свите Стравинског, прва свирана у познатом Ксенијином звуку, са много тона, експресије, са великим размахом, а свита, технички захтевна и играчки понесена, са бриом и снагом. Пијаниста Ненад Лечић, некада чудо од детета, сада са значајном каријером коју остварује у Немачкој, један је од најбољих Ксенијиних пратилаца из наших крајева. Уме да слуша, „коментарише”, да се дистанцира и претерано не намеће.

Невероватна Моника Лесковар приказала је своје умеће још једном, овога пута заједно са композитором, виолончелистом и животним сапутником Ђованијем Солимом. Била је то музика за два виолончела најпре у барокном звуку Свите у де-молу Марена Мареа у којој су се чула нека нова дијалогизирања, сенчења, разговор различитих индивидуалности спојених на најбољи начин, да бисмо у опсежној композицији данас веома признатог аутора Ђованија Солиме (1962) имали прилике да се запитамо куда савремена музика иде. Она свакако не сме да крене стазама Николаса Моа, путем неинвентивне стерилизације, а музика Солиме показује нешто сасвим друго, она је сва саткана од нових начина производње звука на виолончелу, од џеза, водвиља, кабареа, од микст форми и мултисадржаја, од лакших, до свих модерних, а да није немаштовита и никада стерилна. Она је импровизаторска и није досадна, иако композиција The Interpretation of Dreams (2006) траје скоро пола сата. Неизмерну радост свирања аутора и извођача Солиме, давање публици без остатка, даривање више „бисева” пропраћено је овацијама, акламацијама бројне и скоро искључиво младе публике. Солима (1962) ствара, креира и крчи нове путеве и у домену композиције и извођаштва. Његова еквилибристика допуњена и осмишљена музицирањем озбиљне и студиозне Монике Лесковар корак су у нешто ново и другачије, утолико чело фест добија нови смисао.