Вотком и чипсом Секулић уздиже Ивањицу

Ивањица – За наредне четири године Ивањица ће имати три пута виши друштвени производ по глави становника, са садашње три хиљаде порашће на девет хиљада долара. Основа развоја је у аграру и туризму: настаће фабрике вотке и чипса са производњом за развијену Европу и Америку, за пласман ивањичког кромпира нема бриге. Повећаће се производња малине, уз све бољу цену. Гајиће се расна јагњад, по 100 годишње у 2.000 домаћинстава, па „халал” програмом извозити на исламска подручја. Планина Голија донеће туристичку добит, за годину дана гас ће стићи до сваке ивањичке куће, нићи ће индустријска зона, градиће се спортски терени и базени...

Ово није списак лепих жеља житеља градића на Моравици, већ визија будуће Ивањице, коју обећава овдашњи привредник Радослав – Лале Секулић. Познати бизнисмен, често у јавности хваљен али исто тако и оспораван, више од пола века присутан у привреди Србије, од пре десетак дана налази се на месту председника општине Ивањица. Изабран захваљујући успеху на локалним изборима – његова група грађана коју је предводио освојила је највише, 14 од 37 одборничких мандата, па је коалицијом са ЗЕС и СПС (сви заједно 25 одборника) дошао на водећу функцију у општини.

Изненадило је то, па и обрадовало Ивањичане. Нису веровали да би он, један од главних креатора ивањичког привредног развоја седамдесетих и осамдесетих година, а у последњој деценији оснивач овдашњег „Хабитфарма” и обновитељ дотрајалог ивањичког угоститељства, желео на ту незахвалну функцију.

– За себе и своју породицу урадио сам довољно, и више него довољно. Али битно ми је и да други од мог рада осете добробит – објашњава за „Политику” своје мотиве др Радослав – Лале Секулић док разговарамо у пословној згради његовог „Хабитфарма” у Приликама, надомак Ивањице.

И подсећа: три деценије водио је ивањичку конфекцију „Јавор”. Каже да је почео директоровање са 60 радника, а завршио са 3.600. У највећој снази та фирма, од 1981. до 1990. године, од извоза у Европу и Америку приходовала је 104 милиона долара годишње, највише међу текстилцима у СФРЈ. Тражња је била пет пута већа него што су могли да испоруче, сећа се Лале, па наставља:

– Кад је Анте Марковић био премијер, именовао ме је за директора Савезне управе царина. Провео сам ту четири године, било ми је тешко, јер нисам желео да се прилагодим потребама политике. Код мене се знало да се новац убира и предаје у савезни буџет, тада је то био савезни трезор. Отишао сам првог маја 1994. године, а на моје место дошао је Михаљ Кертес. Два дана после мог одласка паре од царине су кренуле другим правцем. Ишле су за финансирање рата и другог, све рупе су затваране тим парама.

После су га именовали за специјалног саветника председника савезне владе Радоја Контића. На том месту провео је три године.

– Кад је за председника дошао Момир Булатовић, први дан ме позвао да се упознамо, а већ другог ми рекао да морам у пензију. У ствари, ја сам се дружио са Милом Ђукановићем, а Мило и Момир су већ били непријатељи. Понудом за пензију осетио сам се пониженим, неважним. Позвао сам једног свог пријатеља у Лугану у Швајцарској, који има познату фирму „Левин д’ор”, и питао га има ли он посла за мене, пошто сам у пензији. Он ми је рекао: данас дођи, постајеш генерални директор компаније. Ево, већ 11 година сам на том месту. „Левин д’ор”, иначе, има фабрику пуплина, у више држава ЕУ израђује кошуље које продаје у Европи и Америци, па тако ја, где сам некад продавао „Јаворове”, сада продајем кошуље те фирме – казује Лале.

Већ после годину дана од одласка у Швајцарску почиње свој капитал да улаже у Ивањицу. Отвара фабрику лекова „Хабитфарм”, па пре три године приватизује угоститељско предузеће „Инекс Моравица” у коме овдашње дотрајале хотеле претвара у објекте европског изгледа. У ново лице ивањичког угоститељства уложио је девет милиона евра, а добрим пословањем му се, каже, већ осам милиона вратило. Овде још има и трговачку фирму „Меркур”, а у Подгорици такође фабрику лекова:

– У Швајцарској смо нас два Србина и два Швајцарца основали српско-швајцарску трговинску комору. Прво што радимо то су малине, да их одавде извозимо у свежем стању у Швајцарску. Сад правимо логистику, успеће то. Имају ти послови и утицаја на ову добру цену малине. Објединили смо понуду у Ариљу, Ивањици, Гучи и Котражи, где се произведе 40 одсто наших малина, цене су порасле и више доле не иду. И нама извозницима одговара, 3,6 евра је „роленд”, тако да је калкулација добра.

У елаборату сачињеном као програм развоја општине Секулић је управо навео повећање производње малине, али и кромпира. Отвориће овде, обећава, фабрике вотке и чипса, са ратарима ће се правити уговори на 15 или 20 година, уз цену од 40 центи за килограм кромпира.