Време недоречености

„Поглед њен беше влажан, хладан као прва зимња киша која се неприметно хвата у лед. А тамо иза очију нешто безгранично шупље, где извесно нисам више био ја... Видех да је однос наш као ножем пресечен...” (Лаза К. Лазаревић, „Швабица”, Приповетке, „ПортаЛибрис”, 2017, 179)

Нисам уверен да време доноси отрежњење, мудрост, заборав и опраштање. Али је кадро да учврсти заблуде, митове. И да не реши – баш када је тô хитно и неопходно – готово ништа! А често разастире селекцију успомена. Тако је са ратом, злочинима, са епидемијом, политиком, са мафијом, са уставном композицијом државе, с повешћу Косова и Метохије – тако је и са љубављу. Јер, учинак времена је знатно прецењен: прашина те дистанце не лечи старе ране, али их често болно магли. Време (нас) заварава да ће се неко рђаво стање поправити, „да ће се ствари вратити у нормалу, на своје”. Многе лоше ствари време кобајаги зацементира, али никада до краја. Ако/када се оне „пробуде”, бивају још рђавије. Време је често алиби, време је (и) одлагање. Време много тога односи. И редовно није наш савезник. Једино је извесно да време тече, можда и у паралелним низовима тренутака. За једне низводно, за друге узводно, неретко на њихову, али и на многочију штету. Укратко: време је – недореченост. Ми смо вечито у „трагању за садашњим временом”. А „срећа је чежња за понављањем... Сваки мали догађај, чим постане прошлост, губи конкретно обележје и постаје обрис. Приповедање је сећање, дакле сажетак, поједностављење, апстракција” (Кундера).

 Нисмо се – она и ја – слагали баш у свему, свађали смо се местимично. Била је неодољива, уједно еротског и романтичног набоја, магично привлачна: памтим њен мини-вал, заводљиво љуљање у ходу, помало презрив осмех који је откривао прекрасне зубе. Чаробно луцкаста, своја. Кад је погледаш у очи, заборавиш (на) све остало. И не желиш и не можеш да је отресеш са себе. Духовиту, циничну и самосвесну, тако сам је доживљавао на размеђи 70. и 80. година протеклог столећа. Необуздану, неухватљиву: час повучену, тужну, час праскаво раскошну. Непосредну у комуникацији, а осетљиву. С једне стране, ликом је подсећала је на Владицу Милосављевић из филма „Само једном се љуби” Рајка Грлића, а с друге – на Ксенију Пајић из „Официра с ружом” Дејана Шорака. Била је годину дана старија од мене. Због неких њених омиљених боја – косе, делова одеће... – додатно сам зготивио ванилу и цимет. Никада до краја моја, свакад помало недостижна. Дочекали смо једну нову годину с друштвом у мом родном граду: њене светлуцаве црне чарапе те ноћи још ми каткад затрепере у души, зашушкају у ушима. Вицеви које је причала, мелодије које је слушала. Лежерна а спретна, заносна, чулна. Између нас и у нама одвијала се нека дијалектичка, и духовна и страсна одисеја. Док све није „пукло”, као ономад оне телефонске везе. Сину ми та неиспричана „крња” прича кроз жар мог цигарилоса, једног предвечерја на обали Саве. Док је долазећи авион полагано „губио висину” тик изнад дела града у којем је некад становала. (Да ли и данас тамо обитава?)

Зима је била, „скокнух” до мојих у Шабац, она остаде у Београду. Снег, вејавица, хладноћа, исплетоше трилер. Прекинуше се потпуно телефонски и саобраћајни канали. Написах јој „врело” писмо, она узврати. Послах и следеће – без одговора. Па још једно. Мук. Потраја та неизвесност. Чекао сам поштара као да доноси бинго. Ништа. Глува, бела тишина, сумња, нестрпљење, нервоза. Тако се у мојим мислима појави чак пет теорија: 1) негде сам погрешио, увредио је – наљутила се жестоко; 2) њена наклоност према мени се угасила, сâма од себе – бајка је изненада окончана; 3) наишао је неко други у кога се напрасно „затрескала”; 4) неочекивана несрећа, болест, па и нешто горе, лично, породично јој се десило; 5) непланирана трудноћа – преслишавао сам се. Али зашто ме није обавестила, зашто ми није написала шта год да је у питању? Или можда јесте?! Одох у пошту, пожалих се да ми писма не стижу. Време је споро пролазило, а (и) снег је копнио. Празнина. Доцније сазнадох да су матичног поштара – по мојој притужби – преместили у неки други рејон. Да ли је можда крао, задржавао баш њена писма мени, бацао их? Због чега, шта је могло да буде у њима? Тајна, загонетка остаде. Када сам се најзад вратио у Београд, моји телефонски позиви остали су без одјека; и вишекратно звоњење на њеним вратима било је узалудно. Суседи су ћутали. „Све ме је оставило. Идеје, идеали, широке груди и тесне ципеле, патриотство, рад – на све да се насмејем” („Швабица”). Није ми сломила срце – узела ми га је! После је никада више нисам видео, престао сам да се распитујем, зебећи од непријатних вести. У једном раздобљу шпартах београдским улицама, посебно онима на Бановом брду. Не сретох је. Нека овај запис буде „обрачун” с протеклим годинама, посебно с парчетом моје неразјашњене прошлости. А речи су лепше и поузданије од снова, само ако с њима умеш. Док живот није процес што (ти) се догађа, већ оно што се у дубинама тебе скривено одвија. Понекад остаје записано у ветру, на небу, земљи, на хартији – и у мислима оних којима си можда некад нешто значио. А „божји млинови мељу полако, али сигурно” (Данило Киш, „Пешчаник”).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду