Vreme nedorečenosti

„Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam više bio ja... Videh da je odnos naš kao nožem presečen...” (Laza K. Lazarević, „Švabica”, Pripovetke, „PortaLibris”, 2017, 179)

Nisam uveren da vreme donosi otrežnjenje, mudrost, zaborav i opraštanje. Ali je kadro da učvrsti zablude, mitove. I da ne reši – baš kada je tô hitno i neophodno – gotovo ništa! A često razastire selekciju uspomena. Tako je sa ratom, zločinima, sa epidemijom, politikom, sa mafijom, sa ustavnom kompozicijom države, s povešću Kosova i Metohije – tako je i sa ljubavlju. Jer, učinak vremena je znatno precenjen: prašina te distance ne leči stare rane, ali ih često bolno magli. Vreme (nas) zavarava da će se neko rđavo stanje popraviti, „da će se stvari vratiti u normalu, na svoje”. Mnoge loše stvari vreme kobajagi zacementira, ali nikada do kraja. Ako/kada se one „probude”, bivaju još rđavije. Vreme je često alibi, vreme je (i) odlaganje. Vreme mnogo toga odnosi. I redovno nije naš saveznik. Jedino je izvesno da vreme teče, možda i u paralelnim nizovima trenutaka. Za jedne nizvodno, za druge uzvodno, neretko na njihovu, ali i na mnogočiju štetu. Ukratko: vreme je – nedorečenost. Mi smo večito u „traganju za sadašnjim vremenom”. A „sreća je čežnja za ponavljanjem... Svaki mali događaj, čim postane prošlost, gubi konkretno obeležje i postaje obris. Pripovedanje je sećanje, dakle sažetak, pojednostavljenje, apstrakcija” (Kundera).

 Nismo se – ona i ja – slagali baš u svemu, svađali smo se mestimično. Bila je neodoljiva, ujedno erotskog i romantičnog naboja, magično privlačna: pamtim njen mini-val, zavodljivo ljuljanje u hodu, pomalo prezriv osmeh koji je otkrivao prekrasne zube. Čarobno luckasta, svoja. Kad je pogledaš u oči, zaboraviš (na) sve ostalo. I ne želiš i ne možeš da je otreseš sa sebe. Duhovitu, ciničnu i samosvesnu, tako sam je doživljavao na razmeđi 70. i 80. godina proteklog stoleća. Neobuzdanu, neuhvatljivu: čas povučenu, tužnu, čas praskavo raskošnu. Neposrednu u komunikaciji, a osetljivu. S jedne strane, likom je podsećala je na Vladicu Milosavljević iz filma „Samo jednom se ljubi” Rajka Grlića, a s druge – na Kseniju Pajić iz „Oficira s ružom” Dejana Šoraka. Bila je godinu dana starija od mene. Zbog nekih njenih omiljenih boja – kose, delova odeće... – dodatno sam zgotivio vanilu i cimet. Nikada do kraja moja, svakad pomalo nedostižna. Dočekali smo jednu novu godinu s društvom u mom rodnom gradu: njene svetlucave crne čarape te noći još mi katkad zatrepere u duši, zašuškaju u ušima. Vicevi koje je pričala, melodije koje je slušala. Ležerna a spretna, zanosna, čulna. Između nas i u nama odvijala se neka dijalektička, i duhovna i strasna odiseja. Dok sve nije „puklo”, kao onomad one telefonske veze. Sinu mi ta neispričana „krnja” priča kroz žar mog cigarilosa, jednog predvečerja na obali Save. Dok je dolazeći avion polagano „gubio visinu” tik iznad dela grada u kojem je nekad stanovala. (Da li i danas tamo obitava?)

Zima je bila, „skoknuh” do mojih u Šabac, ona ostade u Beogradu. Sneg, vejavica, hladnoća, ispletoše triler. Prekinuše se potpuno telefonski i saobraćajni kanali. Napisah joj „vrelo” pismo, ona uzvrati. Poslah i sledeće – bez odgovora. Pa još jedno. Muk. Potraja ta neizvesnost. Čekao sam poštara kao da donosi bingo. Ništa. Gluva, bela tišina, sumnja, nestrpljenje, nervoza. Tako se u mojim mislima pojavi čak pet teorija: 1) negde sam pogrešio, uvredio je – naljutila se žestoko; 2) njena naklonost prema meni se ugasila, sâma od sebe – bajka je iznenada okončana; 3) naišao je neko drugi u koga se naprasno „zatreskala”; 4) neočekivana nesreća, bolest, pa i nešto gore, lično, porodično joj se desilo; 5) neplanirana trudnoća – preslišavao sam se. Ali zašto me nije obavestila, zašto mi nije napisala šta god da je u pitanju? Ili možda jeste?! Odoh u poštu, požalih se da mi pisma ne stižu. Vreme je sporo prolazilo, a (i) sneg je kopnio. Praznina. Docnije saznadoh da su matičnog poštara – po mojoj pritužbi – premestili u neki drugi rejon. Da li je možda krao, zadržavao baš njena pisma meni, bacao ih? Zbog čega, šta je moglo da bude u njima? Tajna, zagonetka ostade. Kada sam se najzad vratio u Beograd, moji telefonski pozivi ostali su bez odjeka; i višekratno zvonjenje na njenim vratima bilo je uzaludno. Susedi su ćutali. „Sve me je ostavilo. Ideje, ideali, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad – na sve da se nasmejem” („Švabica”). Nije mi slomila srce – uzela mi ga je! Posle je nikada više nisam video, prestao sam da se raspitujem, zebeći od neprijatnih vesti. U jednom razdoblju špartah beogradskim ulicama, posebno onima na Banovom brdu. Ne sretoh je. Neka ovaj zapis bude „obračun” s proteklim godinama, posebno s parčetom moje nerazjašnjene prošlosti. A reči su lepše i pouzdanije od snova, samo ako s njima umeš. Dok život nije proces što (ti) se događa, već ono što se u dubinama tebe skriveno odvija. Ponekad ostaje zapisano u vetru, na nebu, zemlji, na hartiji – i u mislima onih kojima si možda nekad nešto značio. A „božji mlinovi melju polako, ali sigurno” (Danilo Kiš, „Peščanik”).

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu