Вињете из једног америчког сна

Уз тај фини, непрекидни емотивни пулс који годи гледаоцу, филм „Минари” америчко-јужнокорејског сценаристе и редитеља Ајзака Чунг Лија (шест номинација за награду „Оскар”), осваја неком врстом природне једноставности што се рађа из интимистичког сусрета два света и две генерације унутар корејске имигрантске породице са њеним америчким сном.

Саткан од низа реалистичких приказа, заједно спојених на органски начин без напора, Лијев филм нам приповеда готово па личну аутобиографску причу о ауторовом детињству и одрастању у руралном подручју Арканзаса осамдесетих година прошлог века. У Регановој ери. И у ери филмова на чију визуелну естетику и сам „Минари” неодољиво подсећа.

Филм је скројен од тих лепо запажених и „осликаних” вињета из једног од многих америчких снова. Конкретно, у овом случају, од Џејкобовог сна (изванредан Стивен Јеун) да са супругом Моником (Хан Јери) и двоје деце (Ноел Кејт Чо и неодољиви Алан Ким у улози маленог Дејвида), усред арканзаске недођије свије гнездо и постане свој на своме. Да постане фармер који ће на плодној земљи узгајати корејско воће и поврће, јер је у то време више од 30 хиљада Корејаца годишње пристизало у Америку...

И могла је ово да буде права сеоска идила да живот константно не поставља замке и пред Џејкоба и пред чланове његове породице, а „Минари” и јесте првенствено прича о породици. Попут многих других и њу прати претња болести, катастрофе, финансијске пропасти, уз сав тај тежачки рад од којег се и живи на селу, на фарми уз огромна улагања зноја, а не само новца за све оне основне потрепштине. И све се у овој Лијевој причи врти око те фарме на ивици катастрофе и све се то рефлектује на односе унутар породице који се нарушавају али се ипак граби даље, јер из свих њих заједно извире она исконска доброта, чврста вера и проналажење непроцењивих благослова усред трагедије и катаклизме.

Централна метафора у филму је биљка по којој је филм и назван – минари. Вишегодишња корејска биљка која се ставља у свако јело, а расте на свим теренима близу воде. Пошто умре у првој сезони, у свакој следећој расте јача и боља, ревитализујући и тло и воду око себе. Минари као круцијална метафора која сумира имигарнтско искуство – жртве које чини прва генерација имиграната да би друга успела. У Лијевом филму биљка је са лакоћом пустила корен на америчком тлу, показујући тако и жилавост, снагу и еластичност имиграната на путу да пронађу своје место у Америци.

Главни мотиви у овој филмској причи извучени су из класичних елемената: ватра, вода, земља, ваздух. Они имају и реметилачки и продуктивни утицај и симболи су свих изазова прилагођавања новој земљи. Џејкобове посађене биљке вену, минари пркосно расте уз поток, ватра уништава стовариште, али ће уједно помоћи породици да се ресетује, пресабере и уједини различите снове...

 „Минари” је филм пун топлине, али и хумора у чију се спонтанопст не сумња. Сама породична динамика мења се оног тренутка када у Џејкобов породични четвороугао стиже Моникина мајка Сун (Ју Јунг Јун, добитница награде „Оскар” за најбољу споредну улогу), са нарамцима традиционалних сушених корејских биљака, инћуна и чудеса из старе отаџбине. Она је све супротно од онога како би требало да изгледа и понаша се једна типична америчка бака. Сун не кува, не пече колаче, не брине о деци на традиционалан амерички начин. Уместо тога, она учи децу картарошким триковима, псује, свађа се са телевизором. Али она је управо та која је са својим непроцењивим животним искуством на правом месту посадила минари. Да расте и буја – слободно и безгранично...

Аутентичност филмске приче Ли гради и на болно интимним детаљима, не само везаним за Џејкоба, маленог Дејвида или саму баку Сун. Главним филмским јунацима придружен је и лик искусног пољопривредног радника Пола (одлична улога Вила Патона), америчког ветерана из корејског рата, Џејкобове добронамерне десне руке и човека који ће недељом проводити време вукући огроман крст на својим леђима, миљама прашњавим путем дуж арканзаских фарми пуних неизвесности. Свако у овој причи на свој начин носи свој крст, али је Полова жртва посебно симболична...

„Минари” је суштински једна од типичних америчких прича, али виђена новим очима. Очима маленог Дејвида, петогодишњег сина азијских имигрантских родитеља, дакле – нове генерације која тражи и види свој део раја. Осим причињених глумачких радости и лепоте кадрова снимљених камером Аустралијанца Лаклена Милна, изузетан допринос Лијевом филму дала је и оригинална музика Емила Мосерија, коју изводи симфонијски оркестар. Музика и филмска слика су у савршеном складу.

 „Минари” Ајзака Чунга Лија је филм који ће се осим по лепоти памтити пре свега због аутентичних и раскошних глумачких перфоманса, по чак шест номинација за награду „Оскар”, укључујући и онај за најбољи филм, по срушеној језичкој баријери (у филму се подједнако говори корејски и енглески), и по томе да је један од извршних продуцената овог филма и звезда Бред Пит...