Блиски исток и далека истина

Није лако најкомпликованији и најстарији спор на свету представити у неколико минута телевизијског извештаја или неколико реченица на „Твитеру”. То заиста није лако, али је управо због тога веома лако да се створи површна, црно-бела слика о насилницима и жртвама, о земљи апартхејда или о малој земљи која, изгледа, угрожава људска права свим Арапима на планети Земљи. Зато и не сматрам да би као одговор на ту пропагандну, увредљиву матрицу у бројним коментарима о последњем таласу насиља у Израелу, требало пружити јеврејски поглед на кризу. За разумевање онога што се десило, шта се дешава или шта ће се десити, није потребно укрштати арапске и јеврејске погледе на читаву кризу. Довољно је само навести низ непобитних чињеница.

Последњи талас сукоба почео је кад је терористичка организација Хамас поставила ултиматум да се израелска полиција повуче из дела Јерусалима у околини џамије Ал Акса. Када Израел није повукао полицију из дела своје престонице, Хамас је испалио више од 3.100 ракета на циљеве у Израелу. Не знам која би то озбиљна држава на свету пристала на ултиматуме да повуче полицију из дела престонице и која то држава не би снажно одговорила када би терористи почели да испаљују стотине ракета дневно на њену територију. У пребројавању жртава на једној и другој страни као да се заборавља да је Израел, после седам деценија угрожавања, био приморан да уложи знатна средства у стварање ефикасне одбране, али и да су донети закони према којима свака изграђена зграда или кућа мора да има атомско склониште.

Од настанка израелске државе до данас догодили су се бројни конфликти, али ниједан није почео Израел – само дан након повлачења Велике Британије и проглашења државе Израел почео је рат у којем су војске Египта, Сирије, Либана, Трансјорданије, Ирака, Саудијске Арабије и Јемена заједно покушале да униште тек створену државу. Од те 1948. године до данас ређали су се бројни конфликти, у којима су арапске земље с неупоредиво бројнијом популацијом различитим поводима нападале Израел, док су истовремено организоване кампање бојкота сваког пословања и сарадње с фирмама и институцијама Израела.

Израел је све време био посвећен преговорима и проналажењу трајног, дипломатског решења за палестинско питање (у два наврата, 2000. и 2008. године, нудио је стварање палестинске државе), али свакако не може да преговара о сопственом укидању како би на Блиском истоку завладао вечни мир. Нити може да мирно посматра нападе арапских терористичких организација и земаља које их подржавају.

Просто је невероватно којом се лакоћом у бројним „либералним” интелектуалним круговима износе тврдње о систему апартхејда у земљи, која једина од Марока до Њу Делхија има неспоран демократски систем. Израел је једина држава у читавом региону у којој се одржавају неизвесни парламентарни избори, а владе мењају на основу гласова, а не основу војних удара или пучева. На изборима учествују палестинске странке које у Кнесету тренутно имају 15 посланика, и сада ће први пут у историји бити део нове израелске владе. Занимљиво је да четворогодишњи председнички мандат лидера Фатаха Ахмеда Абаса траје већ 15 година, јер су последњи избори у Палестини одржани 2006. године.

У тој земљи „апартхејда” судија судија Врховног суда, арапског порекла, Салим Џубран осудио је председника Израела Мошу Кацава, а након смене Кацава вршилац дужности председника израелске државе био је Арапин Мајали Вахаби. Готово је незамисливо да судије Врховног суда у било којој арапској земљи смењују шефа државе, осим ако то није део неког војног удара, али је још незамисливије да у Врховни суд буде изабран неко ко је јеврејске вероисповести. У Израелу, који се у пропагандном рату описује као земља апартхејда, Наваф Машалха обављао је функције заменика министра здравља и заменика министра спољних послова, Реда Мансур био је најмлађи амбасадор Израела, а генерал који је био командант снага на привремено окупираним подручјима такође је био арапског порекла.

Кад говоримо о односу дела елите српског друштва према израелско-арапским односима, можемо да разумемо да је за време комунизма и покрета несврстаних део становништва гајио симпатије према палестинском лидеру Јасеру Арафату, али је веома тешко разумети да се веома мало говори о једном другом палестинском лидеру, који је, у несрећи и злу, неупоредиво дубље повезао јеврејски и српски народ. Реч је о великом јерусалимском муфтији Мухамеду Амину ел Хусеинију, који је био фанатични присталица Адолфа Хитлера (с којим се уз велике почасти срео у новембру 1941. године) и истовремено оснивач злогласне Ханџар дивизије, због чега је Југославија безуспешно тражила његово изручење како би му судила за ратне злочине. Управо је Хусеинију шеф нацистичких војних јединица Хајнрих Химлер 2. новембра 1943. године, на годишњицу Балфурове декларације којом су Британци одобрили стварање јеврејске државе, послао телеграм у којем му жели сву срећу у борби против заједничког непријатеља – јеврејских освајача. Прича о јерусалимском муфтији, од кога се палестински и арапски лидери никад нису озбиљно дистанцирали, није само мрачна епизода из прошлости. Јер су се после њега мењали лидери, идеологије, светске околности, али дубински став бројних арапских лидера остао је исти – израелска држава не сме опстати.

Поново је актуелна оптужба да то што је страдало више Палестинаца него Израелаца доказује да је израелски одговор гори од палестинског тероризма. Палестинци су покушали да намерно убију много више Израелаца него што су то успели, док су смрти које се приписују Израелу углавном случајне, последица легитимног напора да се тероризам заустави. Намерно се скривајући и делујући у центрима цивилне популације терористи користе сопствене цивиле као штит. То представља прекршај међународног права, а цивили који су убијени док су коришћени као штит, по међународном праву, сматрају се жртвама оних који су их користили као штит, не оних који су легитимно покушавали да нападну одређени војни циљ као што је наоружани терориста.

Вођа Хамаса Исмаил Ханија својевремено је рекао за „Вашингтон пост”: „Палестинци су натерали Израелце у бег јер су пронашли њихову слабу тачку: Јевреји ... више од других људи воле живот и радије не би умрли. Због тога су бомбаши-самоубице идеално оружје против њих”. Сам број жртава не одређује моралност или легитимност војних операција. Па ипак противници Израела фокусирају се на „чињеницу” која наводи на погрешан траг – страдало је више Палестинаца него Израелаца, како је то приметио Алан Дершовиц.

Председник Савеза јеврејских општина Србије