Језик и родна равноправност

Колико је недавно донети Закон о родној равноправности и језику неусаглашен са самом природом српског језика, говоре реакције стручњака (не постоје „стручњачице”) из области језика. Закон су усвојили непознаваоци суштине самог језика. Занемаривши прожетост семантичке, фонетске и лексичке димензије и слагање речи и израза у нашем језику, довели су у питање његову мелодију и лепоту.

Интересује ме како ће песници и писци у својим књижевним делима да поштују овакве законске одредбе, јер свака објављена књига је улажење у јавни простор. Слобода уметничког изражавања ће бити угрожена, а то је највећа вредност сваког ствараоца. Треба ли уметник да размишља о цензури, новчаној или затворској казни ако му се у стиху и рими не појаве и женски и мушки род, истовремено, јер то за доносиоце закона, који не разумеју природу и логику језика, само тако значи и равноправно?

Ако се из звања, рецимо академика или писца, као генеричког, основног, базичног израза, за све који то звање носе, вештачки конструише женски идентитет, тиме се, заправо, жена издваја и обезвређује. Реално јој се одриче суштинска припадност звању или „носиоцу” (нема женског рода, можда „носиљка”) титуле. Да ли се то поједине жене, из незнања, срчано залажу за сопствено изопштавање из вредносне номенклатуре звања и занимања или су заточене буквалистичким схватањем неких идеолошких наплавина, којима хоће да монтирају и заграђују спонтане токове нашег увек отвореног и животвореног језика?

Наша најстарија и најугледнија установа културе, Матица српска, у свом оглашавању указала је на „језички инжењеринг” који је овим законом извршен у српском језику. Наведен је пример како ће уџбеници, уместо да буду јасни – гомилањем израза, оба или сва три рода – постајати конфузни, за ученике и све „примаоце” (нема женског рода) садржаја. А колико ће уџбеници (као и свеколика литература) бити физички обимнији, тежи и скупљи, може се само претпостављати. Јер, на показаном примеру од седам редова наведеног текста, применом Закона о родној равноправности исти текст би имао једанаест редова – чиме се садржај неће појашњавати, већ само увећавати и усложњавати.

Јованка Божић,
магистар културне политике