Танго научите у ноћном животу Буенос Ајреса

Марсело Нисинман, аргентински композитор и солиста на бандонеону, ствара и интерпретира музику с новим, различитим, оригиналним валерима, који се ослањају на традицију Буенос Ајреса. Имаћемо прилику и ми да је чујемо вечерас у 19 часова у Великој дворани Коларца, на концерту „У част Пјацоле”, којим ће бити обележено сто година од рођења „краља танга”, у циклусу „Коларац – твој свет музике”. На програму су позната Пјацолина дела, али и нове композиције Марсела Нисинмана. На сцени ће му се придружити „танго тим”, који чини уметнички и брачни пар – наша челисткиња Маја Богдановић и виолиниста Данијел Роуланд из Холандије – а бићемо у прилици да чујемо и Наташу Кудрицку, украјинску пијанисткињу, Зорана Марковића, контрабасисту и Алберта Мезирку, италијанског гитаристу.

– Веома сам срећан што у Београду гостујем с овим фантастичним ансамблом. Моја очекивања су разнолика, многи елементи морају да се сложе за овај концерт. Музичари које ћете слушати вечерас свирају већ годинама заједно, развијајући различите репертоаре, не само танго већ и барокну, класичну музику. Због тога је за мене задовољство свирати с њима. Имамо веома јак и моћан програм, са много контраста. Представићемо многа дела која ћемо снимити за нови албум у Холандији – каже музичар из Аргентине за „Политику”. Он је после завршених студија бандонеона у Буенос Ајресу и композиције у Базелу остварио низ значајних солистичких сарадњи са бројним оркестрима широм света, а као композитор учествовао на највећим европским фестивалима. Његов рад обухвата и пројекте са бројним светским уметницима.

С обзиром на то да се концерт одржава поводом века од рођења „краља танга”, наш саговорник истиче:

– Пјацола за мене представља продужење, континуитет традиционалног танга, који је у Аргентини цветао пре и током Другог светског рата, можда чак и током Првог светског рата. Пјацола је развио језик који представља то послератно стање, пре свега у Буенос Ајресу. Ако бисте желели да замислите како је изгледао овај град током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, можете пустити музику Пјацоле и осетити како је било. Жао ми је што нисам могао да га упознам. Ако бих морао да издвојим неко његово дело као посебно, то би била фантастична и предивна композиција „Екстасис”, из 1962. године, која се не свира често. Веома сам срећан што ће Данијел Роуланд и Маја Богдановић свирати моје дело које сам написао специјално за њих, за виолину и виолончело, под називом „The nightmares of death”. Оно није мрачно, како би неко по називу помислио, већ је забавно.

На опаску да представља једног од најбољих бандонеониста и како је то постигао, Нисинман одговара:

– Хвала на комплименту. Бандонеон је тежак и фантастичан инструмент, пре свега због две клавијатуре, које заправо представљају четири, јер када савијате руке ка унутра то је један звук, а када развлачите онда други. То је веома хаотично и без реда, и може створити техничку заврзламу. Други проблем је што је направити легато, једну фразу и репетицију – уметност, нема много резонанције у овом инструменту и ако престанете у било ком тренутку да гурате, развлачите или притискате, звук ће само нестати, као код оргуља. Тако да постоје сличности у извођењу легата код оргуља и бандонеона.

Питање колико је научио о инструменту и музици у Јужној Америци, а колико у Европи наш саговорник сматра занимљивим и излаже своја запажања:

У Аргентини сам научио дијалекат танга, то је као језик, морате учити, слушати и свирати стално. Танго научите у ноћном животу Буенос Ајреса. У Европи, поготово у Швајцарској, где живим, ситуација је другачија и ту сам морао да научим нови језик и начин комуницирања музиком, пре свега између музичара. Покушавао сам да кодирам све оно што знам о тангу и напишем то њиховим језиком, језиком класичне музике. Учим константно из културе Швајцарске и онда могу то да стапам са стварима које знам из Буенос Ајреса.

Иако је питање о томе како види будућност незахвално, Марсело Нисинман покушава да сагледа нову ситуацију овако:

– Чудна су времена, тако да могу само да споменем планове у блиској будућности. Одмах после Србије путујем у Шведску, у Стокхолм, где ће бити премијера нових композиција, које сам написао за виолончело и камерни оркестар. После тога идем у Португал, па се враћам у Швајцарску. За мене прошли период није био статичан јер стално компонујем. Музика је оно што волим, али волим и разне друге ствари, да путујем, на пример. За мене је бити усред Уругваја, Патагоније, Аргентине, Италије, Европе или било где, уз одличну храну, оно што ме чини срећним. Знам да је и овде у Србији, и у Београду тако.