Ђилас је упозоравао на судбину Југославије

Јављам се поводом писма Милана Маретића, објављеног у рубрици Међу нама 2. јуна. Тачни су сви подаци које господин Маретић коректно наводи и захваљујем му што је и он запазио лапидарни закључак Бориса Малагурског. Заболело ме је и изненадило то од њега, јер га доживљавам као доследног борца за истину око које нема компромиса. Верујем да би баш он могао коначно да „загризе” у мистерије и лажи које се деценијама плету око Милована Ђиласа.

Почев, наравно, и од „пасјих гробаља”. Евидентно је да Милован Ђилас у време тих страшних догађања уопште није био у Црној Гори. Тамо су, по налогу партије, боравили Иван Милутиновић, Моша Пијаде и Божо Љумовић. Тито га је повукао из Црне Горе незадовољан због избијања тринаестојулског устанка. Био је задужен само да обави припреме за устанак (документи у књигама Веселина Павлићевића, све издате у Подгорици). Зашто га је Тито у Калиновику означио као „кривца за лијева скретања” је друга прича.

Податке допуњавам чињеницом да је Милован Ђилас сахрањен у родном Подбишћу по православној церемонији. Један од свештеника је био и садашњи митрополит, господин Јоаникије. Говорио је Матија Бећковић.

Актуелне рововске дискусије о нацијама и националитетима су идеолошки натегнуте, геополитички диктиране и „накнадна памет”. Дакле, безвредне.

Ђиласова трилогија „Црна Гора”, „Бесудна земља” и „Изгубљене битке” недвосмислено објашњава узроке и историјске специфичности данашњих проблема Црне Горе (чувено Ђиласово „клатно”).

У њима се налази потврда и о „југословенству” Милована Ђиласа, пренето на малу Црну Гору: сви људи, разних вероисповести, који живе на том тлу су подједнако његови сународници – о свима пише с критичким симпатијама.

Судбина наше заједнице је можда могла бити другачија да су прихваћене његове критике у „Борби” далеких педесетих година двадесетог века. Уместо тога, утамничен је и после деветогодишње робије пише 1967. године писмо упозорења о судбини Југославије. Тито је на маргини писма написао: „Нека ми више не пише” (Мидо Миликић, „Ратним стазама Милована Ђиласа”).

„Истина је вредност око које нема компромиса” – ваистину леп наслов.

Верица Дедовић Вулетић,
сестричина Милована Ђиласа