Алес клар (као дан)

Нема начина да се избегну поређења, па хајде да то обавимо одмах. Дакле, Цеца – Сека, Коштуница – Тадић, Веља – Палма, онда руски амбасадор, сад немачки, Аркан онда, Аркан сад, и ето.

„Алес клар”, што рече домаћин сеоске славе Драган Марковић Палма.

Дакле, Борису Тадићу мора се признати труд. Па чак и да не успе то помирење које је, како су га сумњичили, „потегао” тек да би оправдао коалицију са некадашњим Милошевићевим и Аркановим сарадницима.

Тадићеви напори да делује помирљиво у опхођењу с новим коалиционим партнерима не могу да остану непримећени. Нити се он труди да буду.

Превише је сличности између одласка председника државе са туце амбасадора на сеоску славу човека који држи три места у скупштини (она три која га деле од власти) са Цециним концертом на коме je почело понародњавање Коштунице да их Тадић не би био свестан. И било би превише једноставно да је ризиковао то поистовећивање само из страха од човека који је тек недавно схватио да се патриотизам не сипа у трактор. Не, Тадић је у Кончарево отишао да би показао да помирење није било само пуки изговор.

Из истог разлога је у Атини, где је ишао да би их „убацио” у Социјалистичку интернационалу, пред камерама, за многе превише срдачно, грлио Милошевићевог наследника и Милошевићевог главног градитеља Дачића и Мркоњића.

Има у том Тадићевом понашању према некадашњим непријатељима – зна то и Дачић и зато дозира своје одушевљење у јавности – мрва покровитељства која ретко годи онима према којима се показује.

Дакле, Тадић жели да буде човек који је помирио Србију. Национално

помирење, пре свега другог, Тадића би могло да га упише у историју. Јер како сада ствари стоје, могло би се десити да се Срби пре измире него што уђу у Европску унију.

Невоља је само у томе што за историју није довољно да се с грчем у стомаку преслуша један Секин концерт и два Милошевићева говора.

Место у историји Тадића чека тек када, да тако кажем, ишчита целу ДСС-ову анализу ССП-а, са све Самарџићевим фуснотама, и одслуша без гунђања једно Шешељево унакрсно испитивање сведока у Хагу.

Политички договор демократа, макар он био и са Милошевићевим социјалистима, није довољан, иако је неопходан, да се Србија измири.

То је и даље само, као што рече нови премијер, политичко помирење.

Да би се помирила нација, не мора се радити ништа од онога што се – како видимо – мора радити да би се направила влада. Да би се помирила нација, мора се једино и пре свега имати визија нације.