„Мосфилм” партнер у српском „Бауку”

Није како се хтело већ како се морало. Пандемија вируса корона и његови непредвидљиви таласи већ више пута померали су затварање финансијске конструкције и припреме за снимање дугометражног играног филма „Баук” Горана Радовановића. Срећом, овом нашем редитељу, сценаристи и продуценту пошло је за руком да у једној од корона пауза у Ораховцу и Великој Хочи заврши снимање документарца „Чекајући Хандкеа”, чију је завршну верзију већ видео и похвалио и сам писац ‒ нобеловац.

Разумевање за Радовановићеве муке са почетком снимања „Баука” показао је руски копродуцент – нико други до легендарни „Мосфилм”, на чијем је челу славни редитељ Карен Шахназаров. Њему и његовом тиму наш аутор је још током 2019. године послао сценарио на читање што се завршило уговором о сарадњи. И правим филмским историјским тренутком – Радовановићев „Баук” биће први српски филм у који „Мосфилм” улаже средства и учествује као копродуцент.

У уговору између српског „Нама филма” и „Мосфилма”, у који је „Политика” имала увид, јасно пише да ће се постпродукција „Баука” радити у Москви и да ће му бити осигурана озбиљна дистрибуција на свим територијама Руске Федерације и земљама бившег Совјетског Савеза.

Шта се то толико допало „Мосфилму” да се одлучи да први пут подржи један српски филм? Можда се најбољи одговор може пронаћи у цитату одлуке Комисије Филмског центра Србије за суфинансирање овог пројекта. Дугометражни играни пројекат сценаристе и редитеља Горана Радовановића препознаје се као тематски важан јер на суптилан, а у исто време упечатљив начин, говори о рату и материнству, као и о последицама рата на најрањиви део друштва ‒ децу. Сценарио садржи све оно шо је неопходно за један успешан филм: снажну причу, ангажованост, драму, емотивни набој. Верујемо да је овај филм свима нама неопходан.

Горан Радовановић (Лична архива)

Тема НАТО агресије је до сада у домаћем играном филму углавном била третирана неспретно, јер је акценат стављан на сензационализам и свима нама добро познате кадрове бомбардовања, разарања, док Радовановић нуди интиман, дубоко људски приступ. С друге стране, требало би нагласити универзалност овог пројекта. Ова прича се могла десити у било којој земљи на земаљској кугли где хара рат али нажалост десила се нама. У својим предходним филмовима редитељ је оставио свој печат и препознатљив сензибилитет. Читајући сценарио, готово да можемо да осетимо атмосферу „Баука”. Пројекат који обећава много”, каже се у одлуци комисије.

 Тај Радовановићев лирски и хуманистички сензибилитет и тематску важност филма и од стране српских професионалаца и од стране „Мосфилма” препознали су и Грци. Учешће грчког партнера огледаће се у томе што ће оригиналну филмску музику компоновати чувена уметница Елени Караиндру која је компоновала музику и за Ангелопулосове филмове, али и за Радовановићев филм „Енклава”.

Наш редитељ за „Политику” каже да тренутно „бије радне битке” на два плана. Са чувеним сценографским маестром Владиславом Лашићем Лашом и директором фотографије Игором Шунтером дане проводи у извиђању терена. Паралелно, енергију мора да троши и на затварање финансијске конструкције, јер новца још недостаје како би се испуниле све горе наведене уговорне обавезе.

Захтеван је ово филм, пуно је и масовних сцена и свега оног што треба да дочара оне паклене месеце Нато бомбардовања Србије, током којих је мајкама и деци можда било и најтеже. Уз то, ускоро би требало да почне и трагање за осмогодишњим дечаком – главним јунаком „Баука”, а то су дани и дани и сати и сати аудиција широм Србије. Све у свему – много припрема, неизвесности и стреса до почетка снимања филма (снимаће се два месеца у Београду и на десетак локација по Србији), чији је термин због пандемије и свих додатних околности померен за март 2022. године.

 У овом тренутку Радовановић је спреман да за „Политику” од детаља открије једино то да за главне улоге одраслих у филму има у виду Јовану Стојиљковић и Војина Ћетковића. На питање да ли је сазрело време за српски филм о Нато агресији, аутор нуди јасан одговор:

‒ Прошло је више од две деценије од НАТО агресије и постоји довољна временска дистанца да се овој теми приступи отворено, хладне главе, али и даље са великом емоцијом. Ово је и идентитетска тема, јер је нераскидиво повезана за Косовом и Метохијом, односно покушајима да се оно на најагресивнији начин уклони не само из живота већ и из колективног сећана нашег народа.