„Mosfilm” partner u srpskom „Bauku”

Nije kako se htelo već kako se moralo. Pandemija virusa korona i njegovi nepredvidljivi talasi već više puta pomerali su zatvaranje finansijske konstrukcije i pripreme za snimanje dugometražnog igranog filma „Bauk” Gorana Radovanovića. Srećom, ovom našem reditelju, scenaristi i producentu pošlo je za rukom da u jednoj od korona pauza u Orahovcu i Velikoj Hoči završi snimanje dokumentarca „Čekajući Handkea”, čiju je završnu verziju već video i pohvalio i sam pisac ‒ nobelovac.

Razumevanje za Radovanovićeve muke sa početkom snimanja „Bauka” pokazao je ruski koproducent – niko drugi do legendarni „Mosfilm”, na čijem je čelu slavni reditelj Karen Šahnazarov. Njemu i njegovom timu naš autor je još tokom 2019. godine poslao scenario na čitanje što se završilo ugovorom o saradnji. I pravim filmskim istorijskim trenutkom – Radovanovićev „Bauk” biće prvi srpski film u koji „Mosfilm” ulaže sredstva i učestvuje kao koproducent.

U ugovoru između srpskog „Nama filma” i „Mosfilma”, u koji je „Politika” imala uvid, jasno piše da će se postprodukcija „Bauka” raditi u Moskvi i da će mu biti osigurana ozbiljna distribucija na svim teritorijama Ruske Federacije i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Šta se to toliko dopalo „Mosfilmu” da se odluči da prvi put podrži jedan srpski film? Možda se najbolji odgovor može pronaći u citatu odluke Komisije Filmskog centra Srbije za sufinansiranje ovog projekta. Dugometražni igrani projekat scenariste i reditelja Gorana Radovanovića prepoznaje se kao tematski važan jer na suptilan, a u isto vreme upečatljiv način, govori o ratu i materinstvu, kao i o posledicama rata na najranjivi deo društva ‒ decu. Scenario sadrži sve ono šo je neophodno za jedan uspešan film: snažnu priču, angažovanost, dramu, emotivni naboj. Verujemo da je ovaj film svima nama neophodan.

Goran Radovanović (Lična arhiva)

Tema NATO agresije je do sada u domaćem igranom filmu uglavnom bila tretirana nespretno, jer je akcenat stavljan na senzacionalizam i svima nama dobro poznate kadrove bombardovanja, razaranja, dok Radovanović nudi intiman, duboko ljudski pristup. S druge strane, trebalo bi naglasiti univerzalnost ovog projekta. Ova priča se mogla desiti u bilo kojoj zemlji na zemaljskoj kugli gde hara rat ali nažalost desila se nama. U svojim predhodnim filmovima reditelj je ostavio svoj pečat i prepoznatljiv senzibilitet. Čitajući scenario, gotovo da možemo da osetimo atmosferu „Bauka”. Projekat koji obećava mnogo”, kaže se u odluci komisije.

 Taj Radovanovićev lirski i humanistički senzibilitet i tematsku važnost filma i od strane srpskih profesionalaca i od strane „Mosfilma” prepoznali su i Grci. Učešće grčkog partnera ogledaće se u tome što će originalnu filmsku muziku komponovati čuvena umetnica Eleni Karaindru koja je komponovala muziku i za Angelopulosove filmove, ali i za Radovanovićev film „Enklava”.

Naš reditelj za „Politiku” kaže da trenutno „bije radne bitke” na dva plana. Sa čuvenim scenografskim maestrom Vladislavom Lašićem Lašom i direktorom fotografije Igorom Šunterom dane provodi u izviđanju terena. Paralelno, energiju mora da troši i na zatvaranje finansijske konstrukcije, jer novca još nedostaje kako bi se ispunile sve gore navedene ugovorne obaveze.

Zahtevan je ovo film, puno je i masovnih scena i svega onog što treba da dočara one paklene mesece Nato bombardovanja Srbije, tokom kojih je majkama i deci možda bilo i najteže. Uz to, uskoro bi trebalo da počne i traganje za osmogodišnjim dečakom – glavnim junakom „Bauka”, a to su dani i dani i sati i sati audicija širom Srbije. Sve u svemu – mnogo priprema, neizvesnosti i stresa do početka snimanja filma (snimaće se dva meseca u Beogradu i na desetak lokacija po Srbiji), čiji je termin zbog pandemije i svih dodatnih okolnosti pomeren za mart 2022. godine.

 U ovom trenutku Radovanović je spreman da za „Politiku” od detalja otkrije jedino to da za glavne uloge odraslih u filmu ima u vidu Jovanu Stojiljković i Vojina Ćetkovića. Na pitanje da li je sazrelo vreme za srpski film o Nato agresiji, autor nudi jasan odgovor:

‒ Prošlo je više od dve decenije od NATO agresije i postoji dovoljna vremenska distanca da se ovoj temi pristupi otvoreno, hladne glave, ali i dalje sa velikom emocijom. Ovo je i identitetska tema, jer je neraskidivo povezana za Kosovom i Metohijom, odnosno pokušajima da se ono na najagresivniji način ukloni ne samo iz života već i iz kolektivnog sećana našeg naroda.