Трајање без аргумената

Да ли смо се уморили од телевизије? Или она од нас? Или су се аутори заморили од себе и свог радног места? Не чуди и није неуобичајено, људски је! Ако се поштански службеник замори од лупања печата, ако се касирка у „Максију” умори од враћања кусура, нотар од оверавања уговора, поштар од разношења писама, зашто не би и они који раде пред камерама?

Имају ли, заправо, право на то? Јавни посленици пред будним оком нације, они у које смо загледани и у којима тражимо спас, а често и одговоре на многа питања? Бег од самоће и утеху... Терапију... Сазнања... Као што се поставља питање – имају ли и лекари право на умор, просветни радници такође? Сме ли лекару да се од умора поткраде грешка, па да пацијенту препише погрешну терапију, а наставник испрати децу из школе у нови живот без знања таблице множења и употребе великог слова? Сме ли исто тако да се радник на телевизији замори, па да гледаоцу пласира површан садржај и лоше поруке? Да нам препише терапију која може бити опаснија и од бенседина? Терапију која нас може анестезирати, учинити амебама, аутистичнима, без права гласа, без осећаја побуне, бунта, без оног лепог осећаја да смо после одгледаног паметнији, искуснији, са неким новим погледом на свет. Да ли смо то постали демократичнији, отворенији, слободнијег духа или смо само отупели, заморени, попут свих, летаргични, баш као и наша телевизија, и без осећаја одговорности, али и стида? Па пуштамо да нас носи, да нас уљуљкава, да нас лаже и маже... Прича бајке... Нуди једини модел понашања, а то је незаинтересованост. И правило – нико, нико, као ја!

А када све то ступи на сцену малог екрана (који је у међувремену постао све већи, а све празнији), сцене из „Рата светова” постају више него стварне. Као што рече глумица Леа Дракер – незаустављиво хрлимо ка смаку света...

Да ли су последице свих ових замора погубне по нас? Замор медицинских и просветних радника, замор ТВ радника? Ја верујем да јесу. Једни нам могу озбиљно довести живот у опасност, али и ови други такође. Опасност по ментално здравље. Здравље свих нас и наших будућих генерација, оних који стасавају, и који тек треба да науче које су праве вредности, шта је живот, које се особине цене и шта је за осуду. Гледајући наш ТВ програм стиче се утисак да је насиље сасвим океј, да је лаж такође сасвим океј, да су преваре и малверзације једини пут до успеха, да је спољашња лепота, она вештачка, једино важна, да образовање није на цени... Да је вулгарност једини могући вид комуникације, да је свађа заменила хармонију, бука мир, а да су блесављена, кикотања, цупкања као у кафани постали једино прихватљиви.

Ушушкано у свом самозадовољству, рутини и телевизијској колотечини, изгубило се ТВ ауторство, лични печат, оно због чега с нестрпљењем чекамо одређени термин и дан у недељи... Једном осмишљена формула као да увек важи... Аутори заборављају да све се мења... Да морају и они... Да не може увек исто, на исти калуп... Па и сами пожелимо да обновимо гардеробу, шминку, кухињу... Зар се и аутори не ужеле неке промене, нових идеја, рубрика? И да ли увек пред камерама морају да се понашају као са пријатељима у кафани. Постоји ли кодекс понашања када је лампица укључена или су се и ту границе избрисале? Нема више разлике између јавног и приватног, кафане и студија. Да ли то онда значи да свако може да заузме телевизијски простор? Да ли он заиста тако мало вреди? И да ли су икада ТВ аутори помислили да је време за промену? Да не могу у средовечним зрелим годинама бити они исти са почетка када су имали 20... Ваљда су нешто научили у међувремену, ваљда су напредовали, сазрели, помало продужили хаљине, смањили деколтее... Или са годинама сукње постају краће, деколтеи дубљи, а памет краћа?

Коме је занимљиво церекање, певушење, климатање испред камера, из емисије у емисију? Не знамо да ли гледамо репризу или премијеру? Поготово овакво држање не приличи онима који су на почетку својих каријера имали велике планове и амбиције, који су учили од великих и много обећавали. Било би лепо да се врате том путу и својим првобитним уверењима. Јер, доследност, посвећеност, скромност, немају цену! Трајање је важно, али не било какво, већ оно с аргументима.