Још једна победа генерала Лазаревића

Ниш – Јуче, шестог дана после излива крви у мозак, који је доживео средином прошле седмице, генерал Владимир Лазаревић (72) напустио је Одељење интензивне неге Клинике за неурологију и на добром је путу да се брзо опорави. Ово су нам рекли стручњаци великог нишког УКЦ, који су одлучили да се лечење и опоравак легендарног српског војсковође наставе на полуинтензивној нези. У овој здравственој установи, у поподневним сатима током јучерашњег дана провели смо више од пола сата у веома добром расположењу и друштву генерала и његовог сина др Милана Лазаревића, хематолога и трансфузиолога на Клиници за кардиохирургију и помоћника генералног директора УКЦ Ниш.

– Све се, иако безмало пуне две деценије имам повремене тегобе и сталне и редовне лекарске контроле, и иако сам још у Схевенингену имао огромне здравствене проблеме, због чега водим много рачуна о себи, догодило изненада тог преподнева, у четвртак 18. јуна. Устао сам ујутру нормално, попио чај, али пред доручак осетио вртоглавицу. Одједном ми се замутило пред очима. Мало сам се одморио, а онда сео у ауто и отишао у Војну болницу, где су ме одмах прегледали, снимили и рекли да сумњају на лакши шлог. Добио сам и инфузију, било ми је боље и одлучио сам да се колима вратим кући. Није, међутим, прошло ни четврт сата, опет сам осетио да ми није добро и одмах сам се вратио у Војну болницу, одакле су ме хитно пребацили у Ургентни центар УКЦ. У међувремену сам успео да позовем сина Милана, који је лекар на Клиници за кардиохирургију, и јавио му да се лоше осећам и да ме из Војне болнице пребацују у Клинички центар – почео је јуче своју причу за „Политику” на одељењу полуинтезивне неге Клинике за неурологију Владимир Лазаревић.

Владимир Лазаревић и новинар„Политике” Тома Тодоровић (Фото приватна архива)

Наредних сати одвијала се права борба стручњака нишког Ургентног центра и Клинике за неурологију да се заустави даље ширење у међувремену званично дијагностикованог излива крви у мозак и спасе живот генерала. Под непрестаним надзором лекара и уз адекватну терапију праћено је његово здравствено стање, јер су први сати после церебралног инзулта најважнији за предузимање мера код пацијента којем је угрожен живот. Генерал Лазаревић се сећа скоро сваког тренутка:

– Свака част доктору Бобану Војиновићу и комплетном медицинском особљу установе, директору УКЦ др Зорану Перишићу и осталима који су од пријема на Клинику за неурологију непрестано били уз мене. Осећао сам их и чуо их у близини, јер сам био под терапијом. Бодрили су ме. Чуо сам их да разговарају с Миланом, који се од мене ни на тренутак није одвајао. Под седативима сам дремао, повремено се накратко будио, али више спавао... Онда је настала тишина и схватио сам да је дошла ноћ и само сам повремено чуо шапутање око себе и консултације. Био сам непрестано под инфузијом и у полусну те ноћи и сутрадан, па целу наредну ноћ. Већ у суботу пре подне видео сам сваког од лекара и медицинског особља ко је ушао у интензивну негу, у недељу и понедељак сам и разговарао с многима. Никад нећу заборавити речи које сам чуо док сам лежао затворених очију, када се у суботу по подне својим колегама и медицинским сестрама обратио др Бобан Војиновић, директор ове клинике, и рекао: „Генерал се борио за нашу слободу, бранио нас и одбранио у агресији, сада је на нама да ми њега одбранимо од болести”.

Легендарни српски војсковођа посебно захваљује за бригу својих пријатеља, али и многих знаних и незнаних који су на вест о његовим здравственим проблемима реаговали порукама, звали генералову родбину телефоном, чак и телеграмима пружали подршку.

– Од мојих војника и сабораца, од старешина и сарадника с којима сам био на Косову и током активног службовања, до челника и највишег државног врха наше Србије, из министарстава одбране и унутрашњих послова, из председништва и скупштине републике, апсолутно сви су ми пожелели брзо оздрављење и скори опоравак. Не кријем да ми није било лако, али ни да су њихова брига и подршка нешто највеће и најважније што сам могао да доживим, што ми је, а то најискреније кажем, изузетан и немерљив подстрек да истрајем против ове пошасти. Истог дана када ми се ово догодило јавили су се мој колега, пријатељ и командант, генерал Небојша Павковић и многи други официри, новинари, књижевници, моји завичајци из Бабушнице и целе Србије, другови из Клуба генерала, велики број наших људи из иностранства. То су ствари који се вечно памте и никада не заборављају, рекао нам је на крају легендарни српски војсковођа, командант Приштинског корпуса и Треће (Нишке) армије Војске СР Југославије из периода пре, за време и после НАТО агресије на нашу земљу, и хашки оптуженик и осуђеник.

Стручњаци нишког УКЦ, посебно са Клинике за неурологију, оптимисти су што се тиче опоравка генерала Владимира Лазаревића. Ускоро ће животног сапутника и оца Владимира, када с полуинтензивне неге буде прешао на одељење клинике неурологије, моћи да посете супруга Олга и друга двојица синова, Владан и Марјан. Најмлађи син Милан такорећи и не одлази кући, стално је уз оца.