Неупоредиво виша мотивација

Иако су одиграна само два кола 134. гренд слем турнира на Вимблдону, мало који утисак – осим пречестих клизања и повреда – може да се упореди са чврстином коју одаје Новак Ђоковић и његовом решеношћу да освоји и овај пехар. Наравно, никоме се трофеј не уручује унапред, а сваки вишак саомпоуздања носи у себи опасност, али пада у очи да на две године ишчекиваном турниру нико други ни приближно не носи харизму потенцијалног шампиона.

Такмичење у женској конкуренцији је већ у најави изгубило сјај очекивања. Повредом Ешли Барти, одустајањем Наоми Осаке и Симоне Халеп, па онда тужним крајем новог покушаја Серене Вилијамс, готово да је спуштена медијска завеса на даљи ток. Све подсећа на репризу Ролан Гароса, где су фавориткиње листом губиле, а готово случајно финале одиграле тенисерке испод 30. места светске листе. Још је непријатније да нема ни једне нове звезде на видику.

Први пут, међутим, брину утисци о тенисерима, опомињући на могуће пустошење сцене када на њој не буду „величанствена тројица”. Отказ Рафаела Надала – утученог поразом од Ђоковића на Ролан Гаросу – одузео је најславнијем турниру ону дозу адреналина и снаге коју Шпанац редовно уноси, а повратак Роџера Федерера засад тече споро и неубедљиво. И, мада би против наредног ривала Ришара Гаскеа требало очекивати убрзање, вера у некадашњи сјај швајцарског маестра је танана.

Исто се може рећи и за британску радост и бригу Ендија Марија. Бивши број 1 је јуначки добио два дуга меча, али мало ко се усуђује да предвиди његов улазак у другу седмицу, после операција кукова и мучног опоравка.

Ник Кириос је имао задатак да разгали публику и у томе је у првом колу успео – на једвите јаде. Сва тројица – Федерер, Мари и Кириос – имају иза себе врло мало мечева да би дуго могли да издрже на високом нивоу.

Са два овогодишња крунска пехара за појасом, Новак Ђоковић делује надмоћно, али и крајње посвећено циљу. Гази, корак по корак, ка седмом степенику, са никада јачом мотивацијом у каријери.

То није онај Ђоковић из 2016, који је освајањем Ролан Гароса доживео огромну празнину и више није знао куда иде. У последње две године је открио нове мотиве, схватио да су достижни, и кренуо у њихово остварење.

Ту је огромна разлика између њега и свих осталих тенисера данашњице, укључујући, на жалост, и наше. Ако их је пре пар година стимулисао Ђоковићев успон, па су кренули уз њега ка врху, сада као да су дигли руке од покушаја да прате недостижног. Филип Крајиновић, Душан Лајовић и Ласло Ђере су пропустили своје прилике у Лондону, а јуче и Миомир Кецмановић. Иако се привремено спасао са ивице пораза, заостајући са 2:1 у сетовима уз брејк Баутисте у четвртом, пети сет није издржао, па је Шпанац славио са 6:3, 6:3, 6:7 (3:7), 3:6, 6:3.

Данас око 14 сати, Ђоковић игра против Дениса Кудле, за улазак у осмину финала. Амерички тенисер није пружио јак отпор у једина два међусобна сусрета 2019. На Вимблдону је наш тенисер победио са 6:3, 6:2, 6:2, а у Њујорку са 6:3, 6:4, 6:2. Све то не значи да је меч унапред добијен, већ да је бранилац титуле убедљиви фаворит.