Загонетка благовремености

... јер аплауз има вредност само ако стигне у право време. Кад је цвет већ свенуо, то је само увреда и понижење (Карл Луис Сафон, Град од паре)

Границе су многе и разноврсне, не само територијалне: границе морала, права, пристојности, доброг укуса, разума, стрпљења, компромиса, среће и туге, страха, бола, толеранције, трпљења, људскости... Прекорачују се и прелазе, како која – лакше или теже, брзо или полако, јавно или тајно, са или без скрупула, односно отпора. Или се пред њима застане. Пред читаоцима је сага, поглавито о флуидним границама пријатељства, љубави и времена. Иначе, њу - Д. ословљавах са „сестрице” иако сам син јединац, а она ћерка јединица. Упознали смо се пре више од четрдесет година на породичном зимовању у Опатији. Д. је била ученица завршног разреда једне загребачке основне школе, ја београдски студент.

Док су се наши родитељи лепо дружили, започесмо шетње чувеном стазом уз море с погледом на Кварнерски залив, Ријеку и острво Крк с Цресом у наставку – као и, изнад риве, главном улицом Опатије. Постављала ми је разна питања, али и „сипала” знања о музици, филму и југосло/авенској пов(ј)ести. Занимљива, пријатне, складне спољашњости, висока, надасве симпатична и отресита. Ходали смо најчешће трасом између хотела „Белведере”, „Амбасадора”, па поред марине за мала пловила, до Кварнера преко парка Ангиолина ка „Славији”, „Кристалу” и даље – а једном и до Волоског, на сасвим супротној страни. Уз миринду и кремпиту у чаробним опатијским сластичарнама. Зближисмо смо. Када смо се из Опатије вратили кућама, задржасмо контакт повременим телефонским чаврљањима. Прође пар година. Почетком једног лета одох за Загреб, пословним возом, „сава-експресом” да претражујем загребачке антикварнице и музичке радње. И да се неизоставно видим са Д. Одсео сам у хотелу „Дубровник”, на Тргу Бана Јелачића.

Много тога монументалног беше ми надохват руке: Загребачки колодвор, хотел Еспланада”, Зрињевац, Хрватско народно казалиште, Горњи град. Она и њени ме примише као најмилијег исте вечери на Кватрићу, у Немчићевој улици где су становали. Стекох највернијег личног водича по Загребу, њу – у међувремену израслу у расну лепотицу, девојку заводничког сјаја у очима и отвореног осмеха блискости. Обилазили смо Трг Републике, Правни факултет, Илицу, Јуришићеву, Стару Влашку. Шпартали Трешњевком до Јаруна (тада) у изградњи, својеврсне загребачке Аде Циганлије – да бисмо потом ћутке и замишљено посматрали Саву, брзу и на том потезу непловну. Припијени једно уз друго возили се успињачом, чувеном загребачком „старом дамом”. Бајно нам је било на Пантовчаку, а нарочито у Максимиру где ме „заверенички” шашкасто ухвати под руку кикоћући се загонетно. Седели смо у кафићима, посетили Градски музеј, одгледали једну комедију у театру Јазавац. Купих неколико ретких правничких књига и грамофонских плоча („винила”), поклончиће за наше родитеље, а њој – комплет дискретног накита. Учинило ми се да сам забасао бар у предворје њенога срца а она у моје, и те како деликатне снове. Чудесно драга и предусретљива, оригинално кокетна. Уочи повратка, испратила ме је до хотелске собе да се допакујем. Па ме тамо напречац загрли чврсто, поседнички, нескривене жеље. Имала је тада већ 18 година а изгледала је осетно зрелија. Не, нисам био уздржан, хладан – напротив, свиђала ми се жестоко! – али спрам ње, опуштене и скоро неспутане, испадох малтене пуританац, „конзерва”, поврх свега, ђаволски свестан да сам породични пријатељ од поверења! Недуго затим шмугну из хотела, добрано љута и разочарана. Остадох смушен и затечен. „Посвађаше” ми се емоције, морални обзири и разум. После ми је дуго недостајала њена омамљујућа, заносна младост, искреност, енергија, непосредност и комуникативност, духовност и путеност у исти мах – понајвише њена наклоност, а и нешто суптилније, дубље што сам спрам Д. и сâм осећао. Појавиш се често негде или/и некоме прерано или пак закасниш – шта је уопште мерило благовремености? Да нешто прихватимо такво какво јесте, или да, насупрот, настојимо да га коренито променимо – да се помиримо с постојећим или да се против њега одлучно побунимо, да га превладамо, да (само)наметнуте(!?) границе премостимо, да нешто ново и боље, зеленије изнедримо? У себи, спрам других, друштвено, политички. И да ли „одговарајући тренутак” за акцију сазрева у нама или изван нас? Биће да је тô ипак повезано.

„Комедија нас учи да живот не треба схватати озбиљно, а трагедија нам показује шта се дешава када занемаримо оно чему нас учи комедија.” (Карл Луис Сафон).

П. С. Када сам изјутра рано кренуо пут Београда, није било пустих обећања, патетичних опраштајућих пољубаца. Само кратког загрљаја, можда (и) по која суза. Изостало је задржавање на папучици вагона и трч(кара)ање упоредо с одлазећим возом, премда нисам одолео махању с прозора купеа. Јер, и „мали” растанци знају да п(р)отресу. Не беше (ни) дима из локомотиве у поласку као у екранизацијама трилера Агате Кристи. Композиција је постепено убрзавала кроз загребачка предграђа. И није се у мени ни до сада зауставила, иако већ одавно примећујем да почиње да успорава.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa