Има ли спаса за студије србистике

Ових дана је завршен први конкурсни рок на факултетима у Србији, а интересовање кандидата за студије српског језика и књижевности, или српске књижевности и језика, никада није било мање. Према подацима објављеним на сајтовима високошколских установа – Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду и Филозофског факултета у Нишу – за ове основне студије на 393 слободна места, на сва три поменута факултета, пријавило се укупно 128 кандидата. Дакле, ни трећина од планираног броја! Додуше, на неким факултетима кандидати наводе још другу и трећу жељу, што коначан исход уписа тек незнатно може да поправи.

Пад интересовања за студије српског језика и књижевности прати се већ неколико година уназад, али оно што недостаје нису статистички подаци већ критичка анализа ових поражавајућих чињеница, тим пре што наведени студијски програми превасходно школују наставнике за наше основне и средње школе, и то за предмет са, барем у основним школама, највећим недељним фондом часова, уз математику. Вероватно је управо то један од главних разлога за непопуларност, посебно ако се имају у виду материјални положај наставника и њихов углед у друштву, али и општи тренд да знања која не доносе велику материјалну добит нису пожељна. Иако је све ово подједнако важно, покушаћу да изнесем нека размишљања о томе шта сами србисти могу да учине за ову ствар.

Како сам и сам родитељ једног малог матуранта, познато ми је да Српски језик и књижевност не спада међу омиљене предмете у основној школи – деца га оцењују тешким, компликованим, незанимљивим итд. Разлог лежи у обиму и садржају градива које се обрађује, али и у начину његове презентације. Податак вредан пажње јесте и да деца виших разреда основне школе често траже приватне часове, што довољно говори о размерама проблема. Тако се већ доста рано ствара одбојност и према предмету и према његовом садржају. Део решења би свакако био и приступ по коме би се читалачке навике више развијале на примерима дечје књижевности, граматичке категорије уводиле имплицитно, а више времена одвојило за развијање културе изражавања и увежбавање правописа.

Иако се не може узети као јединствен став целе основношколске популације, овакав доживљај једног од главних предмета забрињава. Лично ме далеко више брине то што на видику нема озбиљније реформе наставних планова и програма те метода рада која би се ухватила укоштац са овим проблемом. Додуше, озбиљније реформе програма нема ни на високошколским установама, чиме се затвара круг у коме се предају и изучавају традицијом успостављени садржаји на опет традиционалан начин. Не спадам међу људе неосетљиве на традицију, али ми овде говоримо о популацији деветнаестогодишњака које треба придобити за једну друштвено веома битну ствар.

Подразумева се да се изучавање граматичке норме српског језика, у синхроној и дијахроној равни, као и канонских дела српске и светске књижевности не доводи у питање, али је данас за младог човека кључно питање која су то практична знања и вештине које ће током студија стећи. Да ли је довољна оспособљеност за анализу реченице или књижевног дела? Данас више не. У наставним програмима се морају наћи предмети који студента припремају за различите радне задатке у штампаним и електронским медијима, установама културе, научноистраживачким институцијама, органима локалне самопуправе итд., тако да је потребно видиљивије уравнотежити однос између теорије и праксе. Осим тога, корените промене у универзитетској настави, сматрам, треба да почивају на два принципа – повећању степена изборности, са тренутно минималних 20 одсто, и увођењу двопредметног модела студија. Задовољавање ова два услова усмерило би студенте српског језика и на друга подручја, нпр. новинарство, комуникологију, културологију, политикологију и сл. Осим што би значајан део курикулума сами креирали, освајање нових компетенција их у исто време чини пожељнијим и на тржишту рада. Да не говорим о томе да би овако конципиране студије могле да се усагласе и са индивидуалним плановима студирања.

Када је пак реч о двопредметном моделу студија, он не сме да се постави као алтернатива оном једнопредметном, који свакако ваља очувати. Двопредметне студије омогућују да се помире жеље, склоности и амбиције, али и да се по њиховом завршетку лакше дође до посла. Тако, уместо избора између студија српског и неког страног језика, могуће је студирати их напоредо, наравно у границама од 240 ЕСПБ за четворогодишње студије. Могао бих да замислим комбинације предмета који припадају различитим научним пољима и областима, али се у том делу и наше законодавство мора променити, како би студенти добили и два излазна профила, један главни и други помоћни. Ово је пракса у многим земљама Европе.

Истини за вољу, наше студије језика и књижевности су претежно тако конципиране да се студенти оспособљавају за научни и истраживачки рад, али су потребе тржишта сасвим другачије. Различити модели студија би могли помирити овде две крајности – једнопредметне студије су одлична основа за образовање научног подмлатка, док су двопредметне студије прилагођеније захтевима послодаваца, који траже различите компетенције од својих запослених.

Често се чују коментари да овакви програми иду на штету струке. Ако се програми пажљиво осмисле, то не мора бити тако. Али бих се овде запитао ко ће сачувати нашу струку ако из године у годину будемо имали све мање студената, и то студенте који се уписују без икакве селекције и који са све мање предзнања долазе на факултете. Ово променити биће прави изазов. Куцнуо је (последњи) час да се овом проблему приступи системски и свеобухватно, уз пуно уважавање и затечене ситуације али и друштвених потреба, без сувишне идеологије али с јасним циљем. Можда би баш са универзитета требало да крене искра промена које ће захватити цео образовни систем.

Редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду