„Хајди” – први пут у нашем театру

Премијера представе „Хајди”, према роману швајцарске ауторке Јохане Шпири, у режији Ђурђе Тешић, одржана je у два дана: 19. и 20. јуна у позоришту „Бошко Буха” под кровом театра „Вук”. Комад је у драматизацији Милене Деполо, рађен последњих годину дана, а сама премијера је већ била заказана, па одложена због епидемијских околности. Куриозитет је већи ако се зна да „Хајди”, светски класик за децу преведен на барем 50 језика, никада раније није оживљен на сцени било ког театра у Србији. Ауторску екипу чине и сценограф Исидора Спасић, костимограф Зора Мојсиловић, композитор Владимир Пејковић, а сценски покрет је реализовао Дамјан Кецојевић.

Милена Деполо (Фото: лична архива)

Антологијска књига „Хајди” Јохане Шпири, о девојчици која после смрти родитеља одлази код деде чудака који живи на планини, већ више од 140 година је у самом врху омиљених дела за децу (први пут је објављена у два дела 1880. године).

– Када смо се редитељка Ђурђа Тешић и ја први пут нашле да разговарамо о „Хајди” осетиле смо се као да говоримо о два различита дела. На Ђурђу је најачи утисак оставио изражен хришћански светоназор Јохане Шпири, и сцене у којима Кларина бака подучава Хајди молитви. Ја се тих сцена нисам сећала, а причу о вери сам доживела само у благим назнакама. И онда смо откриле занимљиву судбину превода „Хајди” на нашим просторима. Овај роман је 1942. први превео Живојин Вукадиновић, врло значајан публициста и преводилац, и један од оснивача Родиног позоришта из кога је касније настало позориште „Бошко Буха”. Његов оригинални превод је задржао изражен хришћански светоназор романа Јохане Шпири. Mеђутим, касније његове прераде и адаптације су у великој мери биле одређене владајућим идеологијама, па су значајно одступиле од оригинала, приближавајући Хајди тадашњем идеалу социјалистичког детета, и у први план доводећи благо ироничан однос према грађанском животу. Оригинални превод све до данас није објављен у изворном облику и баш тај изворни превод је дошао у Ђурђине руке – открива за „Политику” Милена Деполо.

Њима је, како каже, било занимљиво то што је прича о Хајди у свакој својој мање или више насилној преради ипак наставила да дира генерације, и да је до свих нас, коју год да смо верзију читали, ипак дошла прича о доброти, племенитости, пријатељству, љубави и праштању. Зато су одлучиле да не праве религиозни комад за децу, али да се ипак баве и вером на један суптилан начин, вером која омогућава да се чуда десе.

– Бавимо се оним што је у тој причи вечно, а то је чистота душе, снага пријатељства и лепота природе која своју велику моћ користи у исцелитељске сврхе ‒ поручује Милена Деполо.

Шта је инспиративно за саму Милену Деполо у делу Хајди” што ју је подстакло да му се посвети, односно да га драматизује? О томе како је „Хајди” прочитан за публику позоришта „Бошко Буха” каже:

– Роман „Хајди” је важан део мог одрастања. То је једно од првих дела које су ми родитељи читали док још нисам знала да читам, и колико се сећам, морали су да ми је прочитају неколико пута. Зато сам овој драматизацији приступила веома лично и желела сам да се наша публика осети као ја када сам ту причу слушала од својих родитеља: удобно и безбедно, и врло блиско повезано са светом главне јунакиње. Зато сам се, у договору са редитељком Ђурђом Тешић, определила да причу испричам не у класичној драмској форми већ у форми сторителинга, где нас шесторо приповедача нежно, пажљиво и стрпљиво, уз много емпатије, водимо кроз причу о Хајди.

Наша саговорница наглашава да нам је „Хајди” данас важна баш зато што је толико далеко од наше стварности. То је заправо врло наивна прича реалистичког проседеа и бидермајерске осећајности, без иједног правог антагонисте и великог драмског сукоба, каже она. То је прича у којој су чуда могућа, иако није бајка, све супротно од света у ком живимо, наглашава. Баш зато је данас, у овом суровом и тешком времену, потребно испричати причу у којој нечија племенитост има толику моћ да се људи промене, да изађу из својих љуштура, и да се из ње изроди нова племенитост која се шири геометријском прогресијом, сматра она.

О томе како би се Хајди уклопила у ово наше време, односно како би живела нашу нормалност, Милена Деполо каже:

– Хајди би се вероватно укључила у неки еколошки покрет у коме би се борила за опстанак природе. Контакт са природом, њена моћ и лековита својства су важан део ове приче. Зато смо и ми у позоришту „Бошко Буха” овог пута одлучили да се публици не обратимо само кроз представу већ да уз њу организујемо серију еколошких радионица под насловом „Хајди – природа зове”. Радионице ће одржати филмски редитељ и мастер екологије Душан Варда. Такође, програм ове представе је штампан на рециклираном папиру. Ово смо успели да организујемо уз подршку амбасаде Швајцарске Конфедерације у Београду.

Хајди ће дочарати дебитанткиња Миа Јовановић, а у глумачкој екипи су и Немања Оливерић, Боба Латиновић, Милица Сужњевић, Урош Јовчић, Бранислав Платиша и Јелена Тркуља.