РОК УПОТРЕБЕ

Непосредно пред формирање владе, кад је већ било свима јасно да је на помолу нови политички савез, стицајем околности срео сам двојицу, за ову причу, важних људи, од којих је један министар и од овог понедељка, а други је то био доскора.

Први је, дакле, из табора Демократске странке, а други је своје министровање дуговао блискости с Војиславом Коштуницом, а реч је, по мом мишљењу, о двојици талентованих људи, које није веза са шефовима странака учинила подобним за министровање, већ бих рекао да им некако лежи да буду министри, мада ми је одувек било сумњиво шта је привлачно у том звању.

За наставак приче, извињавам се на опширном уводу, битне су и околности под којима сам их срео. Првог, на оном у медијима већ описаном пријему у клубу „Привредник”, у пространом дворишту иза здања у Шекспировој улици у Београду, све у оделима, и он и ја, а другог, да простите, у гаћама до колена, на Чубури, у комшилуку, ја на Каленић пијацу, а он, ваљда, с ње.

Реч по реч, дођосмо, у оба случаја, односно сусрета, до питања дуговечности ове владе.

Првом сам рекао, на његов упит, да мислим да ће влада дуго да траје. Пун мандат. Некако ми се чинило згодним да скратим причу. Ем је човек у влади, ем је пријем, а тада се ћаска необавезно и кружи се с намером да се што више сазна, а не да размењујемо тешка питања и одговоре. Он је одговорио да није сигуран у то да ће влада дуго трајати.

Други је био потпуно супротног мишљења. Наиме, на мој одговор да та коалициона скаламерија не може дуго да траје, одговор узрокован околношћу да је човек у опозицији, а да ја журим на пијацу, саговорник из комшилука био је упоран у томе да Тадић и другови имају шансу да истерају пун мандат.

Не бих рекао да они имају о томе нека поуздана сазнања. Пре бих рекао да растерују сопствене страхове. Онај у власти мисли да неће дуго, онај у опозицији мисли да ће ови дуго да владају. Или, можда се ради и о томе да они боље знају себе него што ми знамо њих.

Неће погрешити онај читалац који закључи да тек ја немам појма о томе. Да имам нека дубља сазнања не би разлози куртоазије и журбе утицали на моје мишљење о дуговечности ове српске владе. Мени је само било згодно да у два сусрета, у две сасвим различите прилике, с различитим актерима политичке сцене, изнесем различите оцене, све надајући се да код првог постоји вера да ће влада бити дуговечна, а да код другог постоји нада ће бити кратког века.

Кад, све испаде обрнуто.

Најтеже је, по оној народној, бити пророк у сопственом селу. Ево, узмимо за пример Јагодину. Кад је, ту недавно, Драган Марковић, звани Палма, венчавао сина, главни гости били су ови што су сад у опозицији. Јављао се и Војислав Шешељ телефоном да честита, а како је телефонска честитка емитована преко разгласа, Коштуничини заточници тог славља, тек прилегли на печење, изашли су из шатре, кобајаги нису учествовали. После су се вратили. У ноћи кад је наречени Палма славио сеоску славу, на прочељу је седео Борис Тадић. Било је то у ноћи када се гласало о влади, пре првих младенаца недужног Палминог сина.

И ко ће сад знати који ветар њише гране, а о Динкићу и да не говорим.

Главни уредник недељника„Време”