ROK UPOTREBE

Neposredno pred formiranje vlade, kad je već bilo svima jasno da je na pomolu novi politički savez, sticajem okolnosti sreo sam dvojicu, za ovu priču, važnih ljudi, od kojih je jedan ministar i od ovog ponedeljka, a drugi je to bio doskora.

Prvi je, dakle, iz tabora Demokratske stranke, a drugi je svoje ministrovanje dugovao bliskosti s Vojislavom Koštunicom, a reč je, po mom mišljenju, o dvojici talentovanih ljudi, koje nije veza sa šefovima stranaka učinila podobnim za ministrovanje, već bih rekao da im nekako leži da budu ministri, mada mi je oduvek bilo sumnjivo šta je privlačno u tom zvanju.

Za nastavak priče, izvinjavam se na opširnom uvodu, bitne su i okolnosti pod kojima sam ih sreo. Prvog, na onom u medijima već opisanom prijemu u klubu „Privrednik”, u prostranom dvorištu iza zdanja u Šekspirovoj ulici u Beogradu, sve u odelima, i on i ja, a drugog, da prostite, u gaćama do kolena, na Čuburi, u komšiluku, ja na Kalenić pijacu, a on, valjda, s nje.

Reč po reč, dođosmo, u oba slučaja, odnosno susreta, do pitanja dugovečnosti ove vlade.

Prvom sam rekao, na njegov upit, da mislim da će vlada dugo da traje. Pun mandat. Nekako mi se činilo zgodnim da skratim priču. Em je čovek u vladi, em je prijem, a tada se ćaska neobavezno i kruži se s namerom da se što više sazna, a ne da razmenjujemo teška pitanja i odgovore. On je odgovorio da nije siguran u to da će vlada dugo trajati.

Drugi je bio potpuno suprotnog mišljenja. Naime, na moj odgovor da ta koaliciona skalamerija ne može dugo da traje, odgovor uzrokovan okolnošću da je čovek u opoziciji, a da ja žurim na pijacu, sagovornik iz komšiluka bio je uporan u tome da Tadić i drugovi imaju šansu da isteraju pun mandat.

Ne bih rekao da oni imaju o tome neka pouzdana saznanja. Pre bih rekao da rasteruju sopstvene strahove. Onaj u vlasti misli da neće dugo, onaj u opoziciji misli da će ovi dugo da vladaju. Ili, možda se radi i o tome da oni bolje znaju sebe nego što mi znamo njih.

Neće pogrešiti onaj čitalac koji zaključi da tek ja nemam pojma o tome. Da imam neka dublja saznanja ne bi razlozi kurtoazije i žurbe uticali na moje mišljenje o dugovečnosti ove srpske vlade. Meni je samo bilo zgodno da u dva susreta, u dve sasvim različite prilike, s različitim akterima političke scene, iznesem različite ocene, sve nadajući se da kod prvog postoji vera da će vlada biti dugovečna, a da kod drugog postoji nada će biti kratkog veka.

Kad, sve ispade obrnuto.

Najteže je, po onoj narodnoj, biti prorok u sopstvenom selu. Evo, uzmimo za primer Jagodinu. Kad je, tu nedavno, Dragan Marković, zvani Palma, venčavao sina, glavni gosti bili su ovi što su sad u opoziciji. Javljao se i Vojislav Šešelj telefonom da čestita, a kako je telefonska čestitka emitovana preko razglasa, Koštuničini zatočnici tog slavlja, tek prilegli na pečenje, izašli su iz šatre, kobajagi nisu učestvovali. Posle su se vratili. U noći kad je narečeni Palma slavio seosku slavu, na pročelju je sedeo Boris Tadić. Bilo je to u noći kada se glasalo o vladi, pre prvih mladenaca nedužnog Palminog sina.

I ko će sad znati koji vetar njiše grane, a o Dinkiću i da ne govorim.

Glavni urednik nedeljnika„Vreme”