„Дон Крсто” у својој Будви

Будва – „Дон Крсто” се, након много векова, вратио у своју Будву. Камену, средњовековну, из које је вођен изазовима књиге и пунијег живота отишао у Венецију где је писао песме, био цењени оперски либретиста и службовао као каноник у цркви Светога Марка.

Лањска продукција Града театра, која је обележила прошлогодишњи фестивал, није играна на Светом Стефану где је премијерно изведена, већ на познатој старобудванској сцени, између цркава Санта Марија, Свети Сава и Света Тројица. Дуготрајни аплауз препуног гледалишта прексиноћ значио је да је драма Виде Огњеновић, прошлогодишње добитнице награде Града театра за драмско стваралаштво, изванредно „легла” у амбијент. Посебно је добро текла прича из будванских дана песникових, као и она на самом крају када му у Венецију у посету долази брат коме се Крсто јада како је стално „на две обале, а никада дома”.

Причу о будванском племићу Крсту Ивановићу (17. век) Вида Огњеновић је вешто плела издвајајући и акцентујући универзалне теме као што су љубав према жени, брату, свом граду, животу у туђини, уметност и муке које она ствараоцу доноси. Бриљирали су носилац главне улоге Војин Ћетковић (Дон Крсто), Иван Босиљчић који игра његовог брата Трипа, Игор Ђорђевић (Бруно). Сјајни су били и Слобода Мићаловић као Луција-Рафаела, Марко Баћовић као импресарио, Сузана Лукић (Микаела-Амор) и други. Драматургију је потписао Божо Копривица, сценограф је Јурај Фабри, костиме су радили Љиљана Драговић и Милица Мартић, музику Зоран Ерић а сценски покрет Ферид Карајица.

Вида Огњеновић коју будванска, али и публика у Београду и другим градовима бивше Југославије памти по драмама које је радила за будвански фестивал („Кањош Мацедоновић”, „Јегоров пут ”, „Трус и трепет”) каже да су је живот и дело Крста Ивановића импресионирали па је своје виђење ове личности и времена у којему је живео преточила у драму.

Протеклих дана је веома живо било и на Тргу песника, који је причом о Шекспиру отворила Зорица Бечановић-Николић. Потом је гост Божене Јелушић био Слободан Владушић из Суботице, асистент на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевни критичар „Политике”, аутор више књига критика, есеја и огледа, добитник награде „Милан Богдановић” за књижевну критику, објављену у нашем листу.

На питање Божене Јелушић, која се такође бави књижевном критиком, да ли се после Киша и Пекића српска књижевност може вратити висинама које су је одликовале, Владушић је казао да „уз Киша и Пекића стоји Милорад Павић, који је ушао у светску, савремену елиту писаца. Међу савременим романима његов „Хазарски речник” који је преведен на десетине светских језика заузима високо место.

Владушић је казао да се „треперава естетика” понајбоље осећа код најпопуларнијег српског писца Светислава Басаре. Говорио је и о „фондираним” књигама које могу бити препознате по томе што се у њима, без обзира на однос приповедања, истиче својеврсна лојалност према извесним идејама.

– Писац ни у једном тренутку не покушава да свим странама, пекићевски речено, да најбоље шансе. Отуда се може рећи да фондирана књижевност не поставља незгодна питања, што је одувек био знак велике књижевности, већ понавља згодне одговоре – рекао је Слободан Владушић.