Амерички Руси се враћају кући

Економски глобализам исписује неочекиване приче. Рускиња Ајофина, млада натурализована Американка у фирми за међународно финансијско саветовање, проводи своје радно време и у Москви и у Њујорку. Волстрит дневно притеже каиш. Број радних места у „индустрији” финансија срозан је за још 66 хиљада и њен послодавац жели да покуша да испроба срећу мало даље, с једним пројектом те делатности у Русији. 

Искуство у пословима и њен матерњи руски учинили су Ајофину фаворитом. Ново место доноси јој изнад десет хиљадарки

(„баксова” ) месечно. Али, родитељи, руски емигранти? Зар нису напустили Русију да би им кћерка „живела у Америци”!

Берза у Москви, један од новијих чворова у глобалној мрежи трговања, не показује симптоме америчког стреса, а кад је реч о услугама финансија, како штампа каже – руско тржиште је чак „гладно” професионалаца с међународним искуством. Онима који говоре руски ветар ветар дува у леђа и амерички Руси су, неочекивано, у прилици да мисле о повратку у постојбину. Макар и привременом. Има и оних који мисле да је предност у споријем ритму тржишта у Москви. Рад у Русији омогућује им да „уз каријеру имају и живот”, без принуде да изаберу између то двоје.

(„Одавде, Европа ми је довољно близу да сам тамо и викендом!”)

Реч је, дабоме, о птицама које лете високо. Али, према московском истраживачком центру „Левада” (како је недавно пренела „Независима газета”), постоји и друго, далеко бројније јато, ово у Русији. Оно је надахнуто да на сваки начин одатле оде на Запад. То су млађи, од 24 до 35 година и релативно добро награђени припадници израстајућег средњег слоја (Московљани, са више од 2.000 долара, Петербуржани са више од 1.500, и они у другим градовима, са више од 1.200 долара по члану породице! ) – уплашени околностима средине у којој живе. Социолози их називају „елитом” средње класе. Али, младу елиту, мучи „неизвесност сопствене ситуације”, као и „осећај да основ уживане добробити може лако нестати”.

Испитани прижељкују „сигурнију будућност” (86 одсто), живот у условима „слободе и владавине закона” (79 одсто) и уопште боље прилике (83 одсто). Само тринаест одсто те истраживане групе прихвата да је Русија „зашла у период постојане стабилности”. Док, напротив, њих 56 одсто мисли да се њихово лично стање може погоршати сваког тренутка”, а 76 процената њих каже да нису у стању да се заштите „од самовољних поступака власти, посебно полиције”. Или, незадовољни су зато што верују да, у случају потребе, „не могу своја права и интересе заштитити пред судом” (65 одсто).

Симболи апокалиптичности су криминал, агресивност унутар друштва и корупција, закључује се из одговора Руса испитивачима.

Упитани о сопственој спремности да прибегну „нечасним или незаконитим” начинима да реше неки проблем, анкетирани саговорници одговарају са „да”. Спремни су. Убеђени су да је ефикасније потплатити него ослонити се на закон и право. Ако су оптужени да нису платили порез, потплатиће, да их неко ратосиља те беде!

Упитана о излазу из околности којима је незадовољна, млада елита каже – одлазак. Сваки други, привремено или заувек. Њих три четвртине млађих од 35 година. Сваки трећи из Москве. Приличан број (15 одсто) с примањима која су плафон средњег слоја, а чак 70 одсто и оних који говоре најмање један страни језик. Ако им не пође, и не оду, две трећине њих каже да ће настојати да у том случају на Запад оду макар њихова деца.

Анкета „Леваде” наговештава колико је тежак подухват председника Медведева, намерног да се бори против „правног нихилизма” и уклони правило општег подмићивања – главне узроке демотивисаности, када је реч о обимнијем иностраном инвестирању у Русији. Међутим, питање је с ким извести поштењачку револуцију, ако поштењачине беже из земље? Са онима попут Ајофине који журе у Москву?