Кад млада каже „не”

Пефки – Древно егејско острво Еубеја, данашња Евија, удаљена је од Београда око 800 километара, што модерним ауто-путевима, што морем. И после толиког пута, препреченог с три државне границе, стиже се у зелени медитерански рај у ком се Срби осећају као код куће.

Узрок овоме нису само српски топоними заостали из претходних векова – јер, рецимо, на северозападу острва, крај Пефкија, у ком се наша прича одвија, постоји место Бистрица – већ и традиционално гостопримство домаћина којима смо, што не крију, најдражи гости.

Међутим, све ово што нас наводи да се на Евију годину за годином враћамо понекад послужи само као оквир да се односи међу људима додатно продубе, па и да се роди љубав.

Управо је љубав разлог што се ових дана у Пефкију староседеоци, али и гости, спремају да до олтара испрате младу из Београда која ће изговорити судбоносно „не”.

Не због тога што се предомислила, него због чињенице да грчко „не” значи наше „да”.

Наиме, млада и није тако млада, има 46, а младожења Грк четири године мање. Иако је у први мах незамисливо за грчке свекрве да имају старију снаху и врло воде рачуна киме ће им син оженити, српска млада је и тај тест положила.

Наиме, Јелена из Београда, која ће после изговореног „не” у цркви понети презиме Пападопулос, није се ниједног тренутка осећала као млада под будним оком свекрве:

– Напротив. Јако ми је пријатно мада сам тек две недеље овде у континуитету. Необично је једино што се за сада с родитељима будућег мужа споразумевам само осмесима, јер нити ја знам грчки нити они енглески. Како ће бити када проговоримо, видећемо. Никос се до сада није женио, а ја сам имала брак раније.

Иако венчање у овим, озбиљним годинама код већине прође у кругу породице, посебност овог је што је породица младожење позвала на славље цео Пефки, укључујући и госте који се тада нађу овде. У цугу ћемо имати 350 званица, остали по жељи, каже Јелена и објашњава да ће и сама тог дана први пут видети своју венчаницу јер је младожењина сестра узела припрему под своје.

– Моје задужење је да на сандали коју ћу тог дана обути испишем имена својих неудатих другарица. Чије се име буде до краја славља избрисало, та ће се удати ове године. То предвиђају грчки обичаји – прича нам и додаје да не зна да ли је и овде обичај да се баца бидермајер, нико јој то још није поменуо.

– Необично је и што је венчање увече. Такви су обичаји у Грчкој, па кад су ме звали да ми кажу да је све заказано за 28. јули у седам сати, прва реакција је била – зашто тако рано? Потом су ми објаснили да је то увече, када мине жега.

Сватови ће с младом остатак вечери провести на плажи, где је свадба и предвиђена, што је такође посебност овог славља.

Различито од српских обичаја је и то што се сватови млади најављују готово сваки дан до свадбе и питају је шта посебно жели тог дана да јој приуште и поклоне.

– Има и других необичности: готово сви су ми рекли да је важно да на столовима имам упаковане бомбонице у посебан тил, које ће неудате жене понети за срећу, а оне које су већ рекле „не”, да им брак буде сладак довека – прича Јелена.

Поштоваћу све, ма колико детаљи били неважни, каже млада, коју понекад ухвати носталгија за Београдом, највише због чињенице што је тамо оставила родитеље и ћерку, која је већ велика.

Када се, истиче, пре две године случајно затекла на ручку у ресторану где ради младожења и који држе његови родитељи, није Никоса ни приметила. Он њу, међутим, јесте, што јој је поручио преко другарице која је говорила грчки.

Поново је дошла следећег лета и кад ју је видео на улици са ћерком, пожелео је да буде његов гост. Вратила се у Београд, дружење је настављено преко „Фејсбука”, а онда су услeдиле и посете, прво на четири дана, па на две недеље уочи нове 2021. године. Јелена због короне није могла да мрдне из Београда, а он је у Србију могао само с Кипра, уз тестове.

– Запросио ме је у јеку короне, уз молбу да хоће прво да пита мог оца. Пристала сам одмах јер ми је све због пандемије изгледало невероватно, нико није знао како ће се ствари даље одвијати и шта ћемо моћи а шта не. Када је дошао код мојих, замолио ме је да им преведем да ме проси, рекла сам – не могу. Када је схватио да ми се језик завезао, урадила је то моја другарица која нас је и упознала... Отац је био одушевљен, мајка суздржана, али су схватили шта је моја жеља и да ћу ускоро на Пефки, па на Кипар.

У априлу ове године Јелена је први пут окусила заједнички живот с Никосом на Кипру, где он иначе ради и где ће и живети када није сезона у Пефкију и када немају обавезу да помажу његовим родитељима у ресторану.

Иако ситно броји до дана када ће као ретко која млада у Србији рећи „не”, Јелена вредно ради, помаже будућем супругу и каже да се више не осећа као туриста из Србије који ће се овде брчкати десетак дана, већ као госпођа Пападопулос, којој су море и Пефки сада друга кућа.