Пуч против Вука

Суштина Вукове реформе језика јесте намера да се народни језик користи као књижевни. Вук је сакупио народне песме и приче да би доказао да је народни језик достојан да буде књижевни језик. И језик вере, преводом Новог завета. Објављен је 1847, исте године кад и „Горски вијенац”, „Песме” Бранка Радичевића.

Срж његове реформе јесте да се као језичка норма поставља језик народа. Чега нема у народном језику, нема ни у књижевном. Смер у коме се језик креће је за Вука и вуковце јасан: језик проистиче од народа, не намеће се одозго.

Усвајањем Закона о родној равноправности Вукова реформа је законски у потпуности укинута, 2021, два века од Вука. Језичка норма се намеће, одозго, силом пандура. Тиме је сломљена кичма Вукове реформе, нашег свакодневног и књижевног језика. Уместо да се језик и данас развија природно, од бувљака и предграђа, па до библиотека, да цвета у слободи, он је регулисан законским актом. У народном језику нема ни боркиња ни сведокиња. Припрећене су казне за непоштовање новојезика. Батина је тешка и велика, то се може видети у одељку 9. Казнене одредбе истог закона. Сеиз бије горе од господара. Казне су за одговорна лица од пет до сто педесет хиљада динара, за правна лица два милиона, што мале новине или издавача може да отера у стечај.

Да се добро разумемо: немам ништа против родно равноправног, сензитивног језика, или родно одговорног језика (РОЈ, пуки превод GSL, Gender Sensitive Language), докле год није обавезан. Ако желите да га говорите, само изволите. Нека цветају сви цветови. Преведите или напишите реченицу „Ватрогаскиња је пре него што је постала убицкиња била  боркиња”, то је ваше право, као што је и моје да пишем или говорим другачије.

Слободно коришћење језика је основно људско право. Разноликост је језичко богатство.

Наметање РОЈ је идеолошки пројекат, насиље, ма како да су му добре намере. Употреба скраћенице упућује на идеолошко порекло. РОЈ звучи као ПАП (полуаутоматска пушка) а римује се са СKОЈ. Надахнут је једнообразним стројевим кораком који сви морају да газе. Проистиче из убеђења да ће начин говора утицати на суштину мишљења говорника, што је оптимизам својствен поборницима тоталитарних идеологија чија је главна амбиција да учини људе бољим него што јесу.

Трећи рајх је новоговором промовисао идеје национал-социјализма, реч „fanatisch” имала је на пример изузетно позитивну конотацију. О томе је објавио студију Клемперер, „Lingua Tertii Imperii”. НДХ је пратила пример, уз опсежно језичко законодавство које је подразумевало „језични и правописни надзор свих тискописа” и „механизме планирања језика”.

Новоговор достојан поглавника је сада уведен на велика врата и у Србији, законским пројектом који је усвојен за рекордних шест месеци. Предложили су га они који су држали Народни музеј и Музеј савремене уметности затвореним целу деценију.

Закон су са осмехом дочекали противници уласка Србије у Европску унију, насловима „Нови удар из Брисела”. Удар на Вука је из Београда. Брисел се не меша у локална законодавства, још мање језичка питања на такав начин. Нити једна земља ЕУ нема законску обавезу употребе родно равноправног језика. Постоје препоруке лево оријентисаних европских влада, не и обавеза. Само су домаћи накупци европских принципа могли да убеде оне који не схватају дух начела ЕУ да таква обавеза постоји. Штавише, „инклузивни правопис” je у Француској забрањен у школама декретом министра просвете, 7. маја 2021.

Обавезни Родно Одговорни Језик уводи аусвајс који се мора показивати при свакој употреби речи, терајући нас да размишљамо о свом говору, што нас чини мање слободним. Размишљање о последицама онога што говоримо и јесте циљ сваког идеолошког уплитања у слободан живот људи: ширење страха, утиска да нам батина казне од пет до сто педесет хиљада виси над главом и да ћемо бити проглашени за поборнике неравноправности ако ли се обратимо некоме са „госпођа сведок”. Одбијам одлучно да ме неко утерује у такав координатни ситем размишљања. У РОЈ видим фашизацију у етимолошком смислу те речи, „fascio”, која значи сноп. Сви сложни као сноп, исто мисле и говоре. Сваком језику под претњом батине, па и овом, ја велим НЕ. Не вербалном деликту прописаном Законом о родној равноправности. Не преседану који отвара врата пракси у којој свака власт у будућности може забранити облике изражавање који јој не одговарају.

Овај Закон не крије своје амбиције утицаја на свест, месијанске и прозелитистичке, делујући у сфери просвете и медија као какав гуру. У њему се два пута спомиње реч „свест”. Члан 57, закон доприноси подизању свести јавности, и 6, тачка 17, родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе.

Грађанство је овим претворено у аморфну масу без мозга у који треба улити праве вредности а закон у идеолошки памфлет и опскурну проповед.

Позивам Уставни суд Србије да заштити слободу говора и изражавања гарантоване Уставом Републике Србије.

*преводилац