Сачувано од заборава

На Петровдан ове године навршило се 80 година од када су из Старчевице протерани Срби. Тога дана на Бањалучком пољу постављени су марвени вагони, а на поље су доведене целе породице – Антонић, Саватић, Чолић, Бајић, Јовановић, Малиновић, Билановић, и друге из Бањалуке. Била је ту и моја мајка с нас троје деце. Мој отац Симо Антонић, заробљен као резервиста краљеве војске, одведен је у логор у Немачкој, где је остао четири године.

Када смо се укрцали у марвени воз, повезли су нас према Суњи, тачније у Сисак, у познати логор Цапраг. Ту смо провели шест тешких недеља. Владале су велике врућине, није било довољно хране, а нисмо могли ни да се окупамо нити да оперемо веш.

Затим су нас поново укрцали у марвене вагоне па је воз кренуо у Земун, који је тада био под влашћу НДХ. Након неколико дана преговора кренули смо у Топчидер. Тамо смо се након дужег времена коначно окупали, а добили смо и гардеробу и много хлеба и млека за нас децу. Наше путовање наставило се до логора „Црвени крст” у Нишу.

Моја мајка смештена је у кућу породице Ђорђевић у Тешици. Ова породица – Војислав и његова супруга Боска – прихватила нас је као најрођеније. Њихове две ћерке Данче и Љупче, нешто старије од нас, биле су нам као сестре. А велику помоћ имали смо и од тадашње власти.

У то време чести су били напади Бугара, који су чинили велика недела, пљачкали и отимали. Доживели смо и бомбардовање савезничких авиона, који су неколико пута бацали бомбе и близу Тешице, а најтеже је било на Ускрс 1944. године.

По ослобођењу Југославије вратили смо се у Бањалуку, у родну Старчевицу. Куће су нам биле оштећене јер су у њима за време нашег одсуства боравили мухаџери. Вратио се и отац. Он је био тесар, а кад је поправио кућу настао је за нас нови живот. Ја сам завршио ременарски занат, којим се и данас бавим, оженио сам се и добио две ћерке. Обе су завршиле медицински факултет, основале своје породице и поносим се њима.

С породицом Ђорђевић одржавам контакте, а неколико пута сам им одлазио и у посету. Жеља ми је да ове године поново одем тамо и упалим свећу за све њих – Војислава, Боску, Љупче и Данче.

Војислав Антонић,
Старчевица, Бањалука