Сан о „мерцедесу”

Ако Срби већ желе у Европу, онда је ред да се до Брисела провозају у „мерцедесу” и „фијату”. Стратези маркетиншке кампање проевропског блока сјајно су уочили ову једноставну формулу, да се до бриселског царства стигне, ако не на белом коњу, а оно бар у климатизованој металик мечки, па нису нудили бесплатне авионске чартер летове или брзе пруге. Чартери су иначе прави летњи хорор, а ни Мркоњићу у кампањи није падало на памет да спомене брзе пруге, са којих је склизнуо када је прорицао да ћемо се њима довести до шведског стандарда, те се овога пута мудро држао аутопутева.

„Мерцедес” је међутим скренуо са наше проевропске магистрале и зауставио се у Мађарској, иако је у финишу предизборне кампање садашњи потпредседник владе и господар српске економије Млађан Динкић обећавао да ће славна компанија из Штутгарта изградити камен темељац у Шумадији, уз обнову и изградњу ФАП-а из Прибоја, чији стари камиони на маскама носе фамозни лого са нишаном.

Дајмлеров пут на исток тако је завршен у Кечкемету, уз историјско улагање од 800 милиона евра и запошљавање 10.000 Мађара. Касније се Динкић правдао да људи из „мечке” нису желели да улажу у земљу која још нема владу, али, ни Мађарска се није нарочито истакла на предмету политичке стабилности. Ђурчањови социјалисти управљају мањинским кабинетом и посматрачи нису очекивали да ће, такви какви су, очарати најславнији аутомобилски концерн. Међутим, Мађари имају нешто друго: уређен економски амбијент, савршену инфраструктуру, правну сигурност и тапију на парче земље бриселског царства, који не зависе од унутарпартијских борби, што је превагнуло да „мерцедес” за већину Срба остане само сан.

Генерални директор „Дајмлера” је касније, после наших избора, открио да Србија није била ни званични партнер у преговорима, већ је имала статус посматрача, са задатком да снима стање на терену и покуша да створи услове за улазак крупног капитала. Србији је замерено да има проблеме са извршавањем међународних уговора, попут РТБ-а Бор и концесије за аутопут, стотине судских процеса за приватизационе уговоре, високи степен корупције и кредитни рејтинг „ББ минус”, што значи да би „Мерцедес” морао скупље да се задужује у Србији него у Мађарској.

Предизборна стратегија Европејаца базирана на чињеници да Срби своје жене воле тек нешто мање од својих аутомобила, уз обећавање нових радних места и бољег живота, такође се савршено поклопила са визијом народњака и радикала да и они могу позвати „Мерцедес”, „Фијат”, и „Ферари” ако треба, само ако пре тога признају да је Косово део Србије.

Мислим да су грађани, који су гласали за улазак у ЕУ, били свесни да „мечка” неће да се прими на шумадијску земљу. Они нису насели на Динкићеве предизборне бајке о „српском Детроиту”, која га је кандидовала за Пинокија предизборне кампање, већ су веровали у нешто друго: да је и сан о „мерцедесу” привлачнији од стварности у „југу”.

Оно што сада може вратити Динкићев нос на стварну димензију јесте пружена шанса да министар економије и вицепремијер створи такав амбијент у којем ће „Фијат” ући у посао са „Заставом”, а остали гиганти ауто-индустрије долазити у Србију и када избори нису на видику.