Издавачи увек могу да нађу „дампинг” преводиоца

Док год је преводилачки посао отворен сваком – а друкчије не може, не постоји, а тешко би се и могла увести лиценца за књижевне преводиоце каква постоји за нека друга занимања – биће и лоших и врло лоших превода, биће обарања цене рада. Све то утиче на материјални, а отуда и друштвени статус свих, а највише су погођени наравно добри преводиоци, професионалци који се редовно стављају у исти кош са свима осталима кад се, у иначе ретким приликама, поведе реч о квалитету књижевних превода, каже Јелена Стакић, преводилац са енглеског и француског, која иза себе има око 140 преведених наслова за више од 40 година рада.

Но, и за тај свој учинак који се некад сматрао богатим, она каже да у новим околностима делује скромно у поређењу са десетинама и десетинама наслова које данас за неколико година преведу нови преводиоци, међу којима има и сјајних.

– Данас је преводна књижевна продукција огромна, чини ми се. Те силне бестселере не пратим па не могу да говорим ни о квалитету превода. Али морам да се сетим анегдоте: кад сам почињала да преводим, а преводила сам тешке књиге из области хуманистике, фикцију тек касније (и нимало лакшу), старији колега ми је рекао: „Нема ’леба од тога што радиш, него да добијеш неки рото-роман (данас тога више нема, све се трпа у корице, кажем ја данас), па лепо ставиш преко онога што иначе радиш, смлатиш зачас, ништа лакше него превести неки романчић, па имаш шта да једеш једно време и да радиш озбиљно то што радиш” – каже наша саговорница и додаје да није била те среће или несреће да добије тако нешто.

Тврди да не зна да ли су неке колеге заиста знатно боље плаћене зато што преводе с неког језика мање распрострањености, или преводе специјализоване књиге, или зато што су искуснији и на гласу као одлични...

– Они су више тражени, а да ли и плаћени, не знам. Ја нисам и не знам ко може добро да живи од превођења. Ја сам деценијама живела, али скомрачећи. Сад, кад као пензионер имам редовне приходе да подмирим основне трошкове, живим релативно добро, а мислим да и преводим боље без притиска под којим сам била раније. Има колега који тврде да могу да живе од превођења, али они се сатиру од посла и грубо раубују себе. И ја сам некад преводила много, али то је знатно мање од данашњег „много” – додаје.

Плаћеност једне овако значајне професије која изискује и знање и таленат и велику посвећеност, болна је тема већ годинама.

– С распадом Југославије, тржиште књига у преводу на српскохрватски разбило се, тиражи су се смањили, књиге теже прелазе границе, што све утиче и на друштвени и на материјални статус књижевних преводилаца. Док је тржиште било целовито, књиге су имале по више издања, што је наравно макар мало допуњавало новчанике преводилаца. Појавило се мноштво нових издавача који објављују нова издања раније преведених и издатих књига, у које нису уложили ништа, али „старе” преводе плаћају још јадније од нових које су наручили. А ако вам украду некадашњи превод и објаве под туђим, најчешће измишљеним именом (што се и те како дешава), не добијете ништа осим дилеме да ли да се уопште упуштате у истеривање правде. Посебан је проблем плагирање превода објављених у некадашњој Хрватској или БиХ, и њихово објављивање на данашњем српском уз потпис имагинарног или, о срамоте, постојећег преводиоца – подсећа Јелена Стакић, иначе добитница многих награда, међу којима су и „Милош Н. Ђурић“ (1993), Бранко Јелић“ (2014), награда за животно дело (2008)...

Зашто је социјални статус преводилаца такав какав је и зашто ће се тешко променити? Издавачи би могли много тога да кажу о разним трошковима које имају а који их спречавају или „спречавају” да повећају преводилачке хонораре, каже Јелена Стакић, додајући да она може да говори само са становишта преводиоца.

– Издавачима је наравно стало до тога да добију добар превод, не свима и не једнако много. Нису спремни да одвоје више пара за превод него што им њихове рачунице показују. Али зато увек могу да нађу не јефтинијег преводиоца, јер сви су преводи јефтино плаћени, чак и они „најскупљи”, него „дампинг” преводиоца, оног који ће, из невоље, сигурно не из задовољства, пристати да преведе неку књигу у неразумно кратком року и за новац који није вредан помена, али му је и такав потребан. Јер превођењем заиста може да се бави свако. У време незапослености и беспарице многима се превођење чини као какав-такав извор прихода. Радиће и за заиста мизеран хонорар, све што добије је боље него ништа ако већ нема ништа. Претпостављам да су и издавачи под великим притиском да уделе неки посао тим засад непрофесионалцима – објашњава Јелена Стакић.

Постоје наравно и аспекти социјалног положаја књижевних преводилаца који нису материјални, каже наша саговорница и ту пре свега мисли на потцењивање њиховог посла због недовољног познавања какав је то посао, или због честог изостанка свести да тај посао уопште постоји.

– Преводиоци су напросто невидљиви, што због ненаметљивости својствене њиховом послу, што због наметљивости других, продорнијих „посленика књиге”. Лоши или погрешни преводи уопште (на рекламама, филму, телевизији, упутствима за употребу итд) бацају дугачку сенку и на књижевне преводе. Има још аспеката, али о томе нека говоре колеге – закључује Јелена Стакић

Књижевно превођење: професија, хоби или сламка спаса

У серији разговора са нашим еминентним књижевним преводиоцима, као и кроз њихове ауторске текстове, покушаћемо да осветлимо значај њихове професије која је данас потцењена, и то не само лошим материјалним статусом. Зашто се врсни преводиоци често замењују непрофесионалцима, зашто се стари преводи краду и потписују имагинарним именима, ко обара цену рада, ко је кривац за лоше преводе, шта сами књижевни преводиоци могу да учине и бројна друга питања биће разматрана у овом серијалу.