Летњи лов на Србе у Хрватској

Од нашег сталног дописника
Загреб, 11. јула – Летња сезона уобичајено доноси бербе и жетве, од разног воћа и житарица, до туристичке жетве, а јединствени феномен у томе је Хрватска којој доноси и својеврсну „жетву” Срба који завршавају иза браве због оптужби из минулог рата. Као по неком неписаном правилу, како крене главна туристичка сезона, тако у Хрватској учестају хапшења Срба. Од повратника из избеглиштва, до држављана Србије, бивших припадника ЈНА, којих углавном нема на листама осумњичених чије објављивање су још давно договориле и поносно пред усхићеним међународним факторима који прате развој послератне нормализације односа две земље договориле владе из Загреба и Београда.

Пре неколико дана на хрватском граничном прелазу са Србијом Бајаково ухапшен је тако официр некадашње ЈНА Чедомир Јовић из Београда (45). Осумњичен је да је по командној одговорности крив што као командант Војне полиције војске тадашње Републике Српске Крајине у Даљу 1991. године није спречио припаднике те полиције Новака Симића, Миодрага Кикановић и Радована Крстинића да убију цивила Антуна Кундића (45) из Ердута. Исти аршин уопште се не примењује на хрватски командни кадар из протеклог рата, па тако овде ником не пада на памет да, на пример, слично оптужи команданта Војне полиције Хрватске војске, иако се добро зна шта су његови потчињени радили у војном затвору Лора у Сплиту, а више их је осуђено и због убистава српских цивила по терену.

Скоро истовремено, државно тужилаштво је затражило кривичну истрагу против српског држављанина и такође бившег официра ЈНА потпуковника Ђуре Живановића који се терети да је одговоран за наводна мучења и убијања хрватских заробљеника и цивила смештених после пада Вуковара у центрима Бегејци и Стајићево, а посебно је индикативно хапшење и експресна осуда Саше Цветојевића у Загребу.

Млади Цветојевић је још на самом почетку рата с породицом избегао из Загреба и Хрватске и од 1992. године живи у Параћину. У Србији је одслужио и војску, а у Хрватској – у коју је већ долазио и раније, јер има двојно држављанство –ухапшен је и осуђен условном казном на осам месеци затвора зато што није служио у хрватској војсци. Да апсурд буде већи, Хрватска је у међувремену укинула обавезно служење војне обавезе и потпуно професионализовала војску, али је ипак кажњен српски младић који није испунио обавезу која више не постоји – уз то је избеглица и са двоструким држављанством, који је војску већ одслужио у другој држави у којој има и пребивалиште, с којом Хрватска признаје такав држављански статус.

Изречена пресуда показује да се овај несвакидашњи догађај није случајно десио, већ и оне најблагонаклоније упућује на закључак да се ради о већ провереном средству за плашење и навођење млађих српских избеглица да одустану од евентуалног наума да се врате у средину у којој су поникли и где су им корени. Једнако о томе говори и чињеница да се сваке године изигравају међудржавни договори о транспарентности листа Срба које тражи хрватско правосуђе због збивања у протеклом рату. Уопште није у питању неопходност да се утврди пуна истина о тим збивањима и да свако индивидуално одговара за оно за шта је заиста крив (наравно, на свим странама, а не селективно и по различитим аршинима), али је већ постало дегутантно и крајње неозбиљно сваке године изнова изигравати те међудржавне споразуме о транспарентности спискова осумњичених Срба од стране хрватског правосуђа. Зато бројеви тражених на тим листама који се повремено објављују немају никакву објективну вредност, осим тренутног политичког „завођења” јавности.

О етничком чишћењу Срба у Хрватској не воле ни да чују, а камоли да то признају и у складу с тим предузму одређене мере. Међутим, како другачије тумачити чињеницу да се већ годинама стално појављују нова имена ухапшених Срба којих није било на тим листама тражених, и то најчешће оних који су већ неколико пута без икаквих проблема боравили у Хрватској. Грешке у том погледу увек су могуће, али никако континуитет у понашању.