„Црвена правда” и атентат на Милорада Драшковића

Пре сто година, 21. јула 1921, извршен је атентат на министра унутрашњих дела Краљевине СХС господина Милорада Драшковића у Делницама (Горски Котар, Хрватска). Пре тога, његовом уредбом, тзв. Обзнаном, Влада Краљевине СХС је 29. децембра 1920. године обелоданила наредбу о забрани рада Комунистичке партије Југославије (КПЈ), која је до тада учествовала у политичком животу земље као легитимна странка, с обзиром на то да је имала делегате у парламенту. На изборима за уставотворну скупштину 28. новембра 1920. године освојила је 58 посланичких мандата и била трећа по броју посланика.

Због страха од револуционарних збивања која су захватила многе земље у Европи после Првог светског рата (победа бољшевичке револуције у Русији; Спартакистички устанак немачких комуниста Карла Либкнехта и Розе Луксембург; побуна социјалиста у Италији под вођством Ђакома Матеотија и у Мађарској под вођством Беле Куна), регент Александар Карађорђевић и влада одлучују да се обрачунају с комунистима у земљи. На низ штрајкова, демонстрација, сукоба комуниста и радника с полицијом, али и терористичке акте револуционарне фракције комуниста, као и њихово залагање за темељну промену друштвено-политичког уређења оружаним путем, тј. револуцијом, режимска власт одговорила је хапшењем, затварањем, прогонима комуниста и коначно забраном рада ове партије.

Ове историјске догађаје описао је у свом познатом роману „Александар од Југославије” наш познати писац и политичар Вук Драшковић. У роману је као мотив за ову забрану навео неуспели атентат на регента Александра Карађорђевића 29. јуна 1921. године, који су такође организовали представници екстремне комунистичке организације „Црвена правда”, а сам извршилац је био Спасоје Стевић, молерски радник. Иако се легитимно руководство КПЈ оградило од овог криминалног акта екстремног дела странке, скупштина је сутрадан поништила све мандате комунистичким посланицима и они су избачени из скупштине. Њихови представници су ухапшени (Ђура Ђаковић, Филип Филиповић и Сима Марковић) и на Видовданском процесу осуђени и послати у затворе. Распуштене су њихове управе по градовима и затворене све њихове филијале.

На ту репресију комунисти су одговорили радом у илегали и организовањем оружаних акција, као што је био и тај атентат на министра Драшковића, кога је убио Алија Алијагић, члан скојевске организације „Црвена правда”, којој је припадао и наш познати револуционар и књижевник Родољуб Чолаковић. Разлози за овај сукоб су много дубљи и озбиљнији него што их је у свом делу приказао Вук Драшковић, и нису били само последица класне борбе и класних разлика.

Комунисти су се појавили после Првог светског рата због неспроведених, а неизбежних економских, аграрних и социјалних реформи, и представљали су се као борци против друштвених неправди, неправедне расподеле прихода и сурове експлоатације рада радника и сељака. Та идеологија потлачених и сиромашних радника и сељака (пролетера и надничара, чији су симболи на црвеној комунистичкој застави чекић и срп) јавила се као одговор на империјализам и профитерство – две пошасти које су узроковале Велики рат и господарске кризе после рата доводећи до огромних људских и материјалних губитака, разарања, деструкције оличене у огромном осиромашивању народа (радничких и сељачких породица), као и до моралног пропадања људи. Те две пошасти изнедриле су најгоре пориве и стремљења код људи, као што су грабеж за новцем, потреба за енормним богаћењем, борба за положај на власти и властољубивост, охоло, себично и саможиво понашање политичких и економских моћника – наметнутих владара који своју власт темеље на суровој експлоатацији, корупцији, непотизму и штите је уз велику помоћ судства, војске и полиције, стављајући тако у други план две хришћанске људске особине – хуманост и толерантност. Зато су се широке народне масе и почеле окретати социјалистичко-комунистичким идејама и борби, присвајајући их као своје.

Миомир Гарашанин,
Београд