Парастос за Крајину

Хрватски напад на Србе у Крајини био је највеће етничко чишћење после Другог светског рата у Европи. И требало би да престанемо да тај погром из 1995. године називамо војно-пропагандним називом „Олуја” јер тако имплицира на ко зна какву војну победу која би, рецимо, требало да асоцира на „Пустињску олују” –беспрекорну војну победу САД против Садамовог Ирака. А заправо се ради о бруталном обрачуну хрватске државе са својим суграђанима Србима који су били слабо наоружани и који у том моменту нису ни имали ресурсе да воде рат. То је углавном било старије становништво у Крајини која је била сиромашнији део земље. Да је погром, који Хрватска представља као „беспрекорну акцију”, био планирано етничко чишћење сведоче и „Брионски транскрипти” у којима се наводи да је тадашњи председник Хрватске пред својим сарадницима изнео план који је требало да доведе до тога да Срба нема у Хрватској.

Акција етничког чишћења је почела 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске и полиције и јединица Хрватског већа одбране на подручју Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица тражиле спас у Србији. Званични подаци говоре да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја” из својих домова протерано око 250.000 крајишких Срба, углавном цивила. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата. Протераних 250.000 људи је само мали део оних који су морали да напусте Хрватску пре и после трагичне 1995.

Као човек, одрастао сам гневан због неправде и насиља који су учињени мом народу. Осећао сам гнев и према политичарима који су заборављали и прикривали наше жртве и страдања. После 5. октобра 2000. године владала је политика окретања главе од трагедије сопственог народа. У тадашњој власти многи су ћутали или прећуткивали да је „Олуја” злочин против човечности, највеће етничко чишћење у Европи. Не смемо заборавити да је било и оних који су се у наше име извињавали због наводних српских злочина и агресије Србије на Хрватску. Због свега тога, јако је важно то што смо прекинули са завлачењем главе у песак, и што смо почели да негујемо сећање на наше жртве и да тако враћамо национално самопоштовање. И нећемо никоме више да се извињавамо зато што је наш народ мучен и злостављан, већ ћемо непрестано да тражимо правду за њега!

Као Новосађанин, срећан сам што су људи које су у мој град довеле несрећне деведесете, својим радом и знањем помогли да се он убрзано развија. Међу „људима из колоне” много је данас успешних и способних, добрих домаћина, који су понос свога града и своје државе. Иако су неке претходне политике окретале главу и од њих и од погрома из 1995, они више нису на маргинама, већ су поштовани и уважавани. И заједно градимо будућност наше Србије!

Као политичар, поносан сам на свој народ и на своју државу, на све оно што заједно чинимо како би неговали културу сећања и свест о тешким временима кроз која је наш народ пролазио. То је важно да би и наши потомци разумели и да не би дозволили да се икада више понове страдања из Крајине, али и сва друга из деведесетих година прошлог века. Само народи који знају своју историју, који поштују своје жртве и који их памте, могу да граде снажно национално јединство. Само заједнице које граде идентитет на заједничком историјском искуству у коме су и победе и страдања, трају у историји. Само они који знају ко су и шта су могу стварати своју будућност.

И зато нам ови августовски дани туге и сећања на све несрећне колоне ипак доносе наду, јер сопствени идентитет градимо на незабораву својих предака и њихових жртава. Не градимо га на безочној мржњи према другима, нити на слављењу прогона цивилног становништва, већ на сећању на жртве неправде, и захтевима за истином и правдом. Зато сматрам да је иницијатива председника Србије Александра Вучића да се овај Дан националне туге и јединства обележава на највишем нивоу, изнад сваке странке и политике. Овај дан је један од залога нашег јединства, које нам је данас више него потребно у времену притисака да признамо тзв. Косово као независно, и да престанемо да подржавамо Републику Српску.

Живела Србија!

Градоначелник Новог Сада и потпредседник Српске напредне странке

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa