Била једном једна кафана

Последњи пут пишем о кафани. Узалуд је! Што је више слова о њима, њих је све мање. Не желим више да сричем епитафе кафанама којих више нема, нити да врачам која ће следећа пасти. Осећам се као саучесник у страшном злочину против града којег неизмерно волим. Као да наводим громове где да ударе...

Дан по објављивању овог текста кафана „Трандафиловић”, поражена, положиће своје ајнцере... „Пластични” хирурзи транзиције покушаће да ову стару даму подведу млађој клијентели. Оваква је непрофитабилна и неатрактивна, кажу. Као и свака старост у ова безлична времена, нажалост!

Признајем, никада нисам био гост тог чубурског бисера, али не мари. Знам јој посестриме. Знам им удовичке судбине. Знам да се обруч стеже и око мог збега и да је шанк „Трандафиловића” грудобран на који морам стати... Нећу рећи који је, да не призовем ветрове...

Сувисло је говорити шта је заправо кафана, и шта је значила нашем граду. Као да се смејете пред искривљеним огледалом које то претвара у гримасу... Ништа неће „Трандафиловић” искупити од страшног греха – некурентности.

Садашње газде славног Угоститељског предузећа „Три грозда” веле да ову кафану морају што пре да прилагоде захтевима и потребама тржишта, јер, друге јој нема. А, тржиште, ваљда, иште спектакл. Као да терате бабу низ тобоган...

Заправо, под тржиштем подразумевају омладину. За омладину су, ваљда, убеђени да не воли кафану. Значи – кафић?!

Случајно, припадам баш тим генерацијама којима би да удовоље – ал, ето, волим кафану. Нисам једини, знам! Нити нас је ико питао за мишљење. Немам ништа против кафића док год су алтернатива, али не и једина могућност...

Стотину пута сам седео у кафани не наручивши ништа, једноставно уживајући у причи неких седих глава, што су кроз визуру дна чаше за шприцер, и само на тим местима, имале и хтеле толико тога умног да кажу.

Где сада да нађем те драге људе?! Куда ће сад тај „непрофитни елемент”, када сеновита улична свеучилишта падају као домине?..

Управо су ти људи – зовите их боемима ако вам драго – били последњи Темплари душе нашег града, а ми смо, ето, пропустили још једну прилику да то заветно благо које су чували за нас, сачувамо за дане будуће... 

У кафићу, пак, наручим што пре и шта било, само да са грбаче отресем конобара што ми нервозно дахће за врат. И одем, обично у пола пића, само да не слушам себе, да не чујем томове глупости о којима сам повео реч. Да не гутам ваздух који ми апокалиптичким лавиринтом цеви над главом упумпавају, у испрану свест.  

После свега, чини ми се да су „Три листа дувана” још и најбоље прошла?! Нема више ни трага од њих. Сатрти су до темеља и... часније је тако!

Била једном једна кафана и нема је више. Готово. Памти ко памти – неће ни то довека. Сећање је најскупље и најпогубније. И ако већ ударају на њега, нека чине то што силније и суровије! До корена.

Нека учине да историја не траје дуже од обданице. Па, сутра поново – нека кроје нову, како тржите иште...

Јер, чему ти крајпуташи? Кафане које то више нису?! Конкубине са откупљеним титулама и родословом старих градских дама?..