Два брата једна душа

Улије, Лепосавић ‒ У само предвечерје Благе Марије, пред чатмаром смо Лазара и Божидара Радосављевића, у селу Улију, на непуна два километра од центра Лепосавића.

На вратима умрлица, за коју Божидар, слеп од пре две и по године не зна. У мају им је умро отац Радољуб, Раде, оптерећен недаћама.

Мајка двојице дечака, Зорица, учитељица, страдала је несрећним случајем у Зубином Потоку, одакле је била родом. Изгорела је у пожару.

Дочекује нас Лазар, висок, негован дечак у црнини, у мрачном ходнику који је као и примаћа соба сав у ламперији. Чисто унутра, као да женска рука ради.

‒ Здраво, Божо. Чекаш ли нас ‒ тек да разбијемо напетост, поздрависмо Божидара, којем је 15 година и који само уз помоћ брата може да стане на ноге.

У инвалидским је колицима од рођења. А да зло буде веће, од пре две и по године не види. Ослепео је после једне операције, после коме у којој је био више од 20 дана.

Божидар се насмеја, неразговетно отпоздрави. Не да да се помилује! Као да се брани....

У соби, с омаленим прозором који гледа доле ка луговима, њивама засејаним кукурузом и тек пожњевеним житом, два кревета, шпорет на дрва, сто, столице, телевизор, упаљен лаптоп...

‒ Пре две и по године је Божо имао операцију главе и од тада је остао без вида. Да нам је да га неки доктор погледа, да га прими, да се уради операција. Говорили су оцу да би после операције, Божо поново могао да прогледа. То нам је највећа жеља. Последњи пут смо отац, Божо и ја били у априлу у Београду. Жалио се да га јако боли глава. Срећом, није пукла та „пумпица”. Прошле године нас омела корона, а хтео је отац да га води у Београд, код очног лекара. Рекли су да после операције у Београду или негде у иностранству, мој Божо не би живео у мраку ‒ мирно, без икаквих гримаса на лицу као какав „старић”, говори Лазар, који за пар дана треба да напуни 18. година.

Бригу око брата, који „дишу једном душом” преузео је на себе. Док им је отац био жив, заједно су делили обавезе, а сада су све пале на Лазара.

Брата остави самог само кад мора, као што је било на дан када смо их посетили, када је положио тестове за вожњу. Имао је сто поена од сто могућих питања.

Интелигентан дечак који у септембру треба да пође у четврти разред Електротехничке школе у Лепосавићу, смер рачунари, по свој прилици ће ванредно да полаже разред. Неће имати ко да брине о Лазару док је он у поподневној смени, али и када пре подне буде био на настави.

‒ Не знам како ћу. Размислићу... Брат је навикао на мене, а и ја немам мира кад нисам с њим ‒прича Лазар, врлодобар ђак, који је већ од шест сати ујутру на ногама.

Док Лазар не напуни 18 година, старатељство над Божидаром има рођак Часлав Радосављевић који им, „много помаже”. Стално им је при руци и Далибор Анђелковић, брат од тетке.

‒ Добили смо стан на коришћење од општине, али то би Божидара убило. Он је навикао овде, изађемо у двориште, где уз моју помоћ на разбоју вежба ‒ тихо говори Лазар, док гура колица како би му млађи брат био „на ваздуху”.

Кућа оронула, и ако на први поглед не делује да јој је више од века. Док им је отац био жив, стално је нешто поправљао, сређивао, али је питање времена када ће да се сручи.

Долазили, прича Лазар, људи из Општине Лепосавић. Рекли да су им за кућу потребни „косовски папири”!!!

‒ Зашто косовски. Имате српске папире. Нека то одраде по српском закону, нека то одради српска општина. Јесте ли се обраћали Канцеларији за Косово и Метохију ‒ згрануто питамо.

Зар да ова деца остану у мемљивој кући, у кући до којих једва допире зрак сунца... куће „блатњаре” какве су се правиле пре више од једног века. Зар за два живота, за два тек стасала момчића, који су остали сами, који живе од социјалне помоћи, који желе да остану на прадедовини, да се препречи бирократија.

Све су то питања које смо поставили Лазару. Он само ћути. У болу за оцем, огрнут тегобама, стварношћу која му се целом тежином навалила на плећа, не уме да се снађе. До сада је бриге делио са оцем, а сада је сам.

‒ Само да ми је да Божо поново прогледа. А треба и колено да оперише ‒ забринуто, али опет смирено говори Лазар, који пере, кува, чисти, који је даноноћно уз свог брата.

Два, три пута недељно долази геронтодомаћица.

И људи из села им помажу. Причувају Божидара, купе шта им је неопходно доле у продавници у граду.

У скученом дворишту, одакле поглед пуца на гробље где им је отац сахрањен, а до којег обневидели Божидар не може да досегне ‒ разбој.

Импровизована справа за вежбање, коју зову разбој. Божидар је у колицима. Не дадосмо му да устаје.

Долазили из Центра за социјални рад. Обећали фрижидер, електрични шпорет, елементе за кухињу, машину за прање, за сушење веша, обећали и на томе се све завршило.

Ни трага ни гласа више од њих. Новчана помоћ стиже, а и део мајчине пензије. Све је то „ништа” за ову двојицу дечака. Не жали се Лазар. На рецепте узима пелене за Божидара.

Око ногу нам се мува вучјак Вучко. Огроман пас, љубимац браће.

Испред нас изађоше Душан и Лепа Радосављевић, из куће коју само неки метар дели од куће Лазара и Божидара. Они су овде преко лета. При руци су им у свако доба!

Душан се смеје са Божидаром. Причају да новинарка зна све глумце из „Жикине династије” коју је до пре две и по године Божидар стално гледао. Сада чује само гласове са упаљеног телевизора.

Лазар није причљив. Скромно, рекло би се, одговара на питања. Отац је био свима знан у Лепосавићу. На леђима је из Улија, до дома здравља знао да носи Божидара. Нема болнице у коју га није водио. Није дочекао да му млађи син прогледа, а можда и да прохода.

Са звоника манастира Свете Петке, на корак од трошне куће браће Радосављевић, огласише се звона.