Синдром немирних ногу

На први поглед делује као шала: неки људи повремено имају неиздржив, необјашњив нагон да померају ноге, шутирају нешто или мрдају стопалима док мирују или се одмарају, нарочито у вечерњим сатима и ноћу, чак и када спавају. Али они заиста пате, јер их овај осећај буди и ремети им сан, а често га прате свраб и нелагодност у доњим екстремитетима, боцкање, пецкање, хладноћа, па и бол.

Иако, сам по себи, неуролошки поремећај назван синдром немирних ногу не представља болест, он може указивати на озбиљнији здравствени проблем (анемија, паркинсонизам, обољење бубрега). Занемарен, могао би да остави последице као што су несаница, падање у сан током дана или друге врсте поремећаја спавања, што је заиста и случај код 90 одсто пацијената с овим синдромом, истиче др Мајк Бројс, амерички клинички психолог и стручњак за болести спавања, у часопису „Сајколоџи тудеј”.

Непознати узрок

Овај стручњак наводи да се у одређеном броју случајева запажа несвесно померање ногу у стању мировања или у сну, али без пропратних нелагодности и углавном без буђења, и онда је реч о поремећају под именом повремено померање удова.

Медицина још није утврдила шта је узрок синдрома немирних ногу, мада је познато да он може бити наследан, и да се тада јавља у ранијем животном добу, пре 45. године. Уколико није праћен, ни узрокован никаквим другим болестима, овај синдром се третира као примарни (идиопатски), а у супротном као секундарни, и тада се повезује с оштећењем периферних нерава и кичмене мождине, дијабетесом, дефицитом гвожђа (анемијом), бубрежном инсуфицијенцијом, реуматоидним артритисом, хроничном опструктивном болешћу плућа, Паркинсоновом болести, али и применом или обуставом одређених лекова.

Синдром немирних ногу се појављује често код трудница, али након порођаја нестаје. Свако се повремено нађе у ситуацији да се преврће у сну, мешкољи, буди током ноћи, мења положај јер никако да нађе „прави”, понекад окрене за 90 или 180 степени и заврши с ногама на јастуку, односно прекривачем на поду. То је, међутим, потпуно другачија ситуација, обично изазвана стресом, тренутном физичком нелагодношћу (услед, рецимо, врућине или нервозе) или психичком узнемиреношћу и проћи ће кад прођу и те спољашње околности које су је изазвале.

Лекови само под надзором лекара

Синдром немирних ногу отклања се променом животних навика (увођењем добре хигијене спавања, купкама, лаганим вежбама или опуштеном интелектуалном активношћу пред одлазак у кревет, акупресуром, масажом) или применом одређених лекова. Лекови морају да буду веома прецизно дозирани и користе се под лекарским надзором.

Кад је у питању секундарни синдром немирних ногу праћен болом (полинеуропатија), препоручују се лекови који смањују грчеве, али и различити витамински препарати. Како указује др Бројс, на ове тегобе неповољно делују пушење, алкохол, кофеин и поједини лекови (неуролептици, антихистаминици, антидепресиви, блокатори калцијумових канала, антиепилептици, антиеметици, литијум), а повољно здрава исхрана, физичка активност и уредан сан.

Савети доктора

Уколико сте суочени са синдромом немирних ногу, пре него што потражите стручну помоћ, покушајте прво да промените неке своје нездраве животне навике и усвојите нове:

1. Мање никотина, кофеина и алкохолних пића, нарочито пред спавање.

2. Одлазак у кревет и устајање увек у исто време, удобан лежај, без електронских направа (мобилни телефон, телевизор, компјутер) у спаваћој соби барем сат пред спавање, млак туш или када пред починак.

3. Умерене али редовне физичке вежбе (једна студија је показала да су се код испитаника са синдромом немирних ногу симптоми значајно повукли кад су уредно тренирали током 12 седмица). Додуше, саветује др Бројс, не би требало вежбати непосредно пред спавање.

Уколико све ово не помогне, а проблем с лошим ноћним спавањем постаје тежи, обратите се обавезно лекару. 

Познат још у 17. веку

Синдром немирних ногу назива се још и болест Томаса Вилиса, по лекару који га је први запазио и описао 1672. године, и Екбомов синдром, по познатом шведском неурологу Карлу Екбому (1907–1977), који је детаљније проучио клиничке манифестације овог сензомоторног поремећаја, а онда су 1995. године усвојени међународни минимални дијагностички критеријуми за постављање његове дијагнозе.