Sindrom nemirnih nogu

Na prvi pogled deluje kao šala: neki ljudi povremeno imaju neizdrživ, neobjašnjiv nagon da pomeraju noge, šutiraju nešto ili mrdaju stopalima dok miruju ili se odmaraju, naročito u večernjim satima i noću, čak i kada spavaju. Ali oni zaista pate, jer ih ovaj osećaj budi i remeti im san, a često ga prate svrab i nelagodnost u donjim ekstremitetima, bockanje, peckanje, hladnoća, pa i bol.

Iako, sam po sebi, neurološki poremećaj nazvan sindrom nemirnih nogu ne predstavlja bolest, on može ukazivati na ozbiljniji zdravstveni problem (anemija, parkinsonizam, oboljenje bubrega). Zanemaren, mogao bi da ostavi posledice kao što su nesanica, padanje u san tokom dana ili druge vrste poremećaja spavanja, što je zaista i slučaj kod 90 odsto pacijenata s ovim sindromom, ističe dr Majk Brojs, američki klinički psiholog i stručnjak za bolesti spavanja, u časopisu „Sajkolodži tudej”.

Nepoznati uzrok

Ovaj stručnjak navodi da se u određenom broju slučajeva zapaža nesvesno pomeranje nogu u stanju mirovanja ili u snu, ali bez propratnih nelagodnosti i uglavnom bez buđenja, i onda je reč o poremećaju pod imenom povremeno pomeranje udova.

Medicina još nije utvrdila šta je uzrok sindroma nemirnih nogu, mada je poznato da on može biti nasledan, i da se tada javlja u ranijem životnom dobu, pre 45. godine. Ukoliko nije praćen, ni uzrokovan nikakvim drugim bolestima, ovaj sindrom se tretira kao primarni (idiopatski), a u suprotnom kao sekundarni, i tada se povezuje s oštećenjem perifernih nerava i kičmene moždine, dijabetesom, deficitom gvožđa (anemijom), bubrežnom insuficijencijom, reumatoidnim artritisom, hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, Parkinsonovom bolesti, ali i primenom ili obustavom određenih lekova.

Sindrom nemirnih nogu se pojavljuje često kod trudnica, ali nakon porođaja nestaje. Svako se povremeno nađe u situaciji da se prevrće u snu, meškolji, budi tokom noći, menja položaj jer nikako da nađe „pravi”, ponekad okrene za 90 ili 180 stepeni i završi s nogama na jastuku, odnosno prekrivačem na podu. To je, međutim, potpuno drugačija situacija, obično izazvana stresom, trenutnom fizičkom nelagodnošću (usled, recimo, vrućine ili nervoze) ili psihičkom uznemirenošću i proći će kad prođu i te spoljašnje okolnosti koje su je izazvale.

Lekovi samo pod nadzorom lekara

Sindrom nemirnih nogu otklanja se promenom životnih navika (uvođenjem dobre higijene spavanja, kupkama, laganim vežbama ili opuštenom intelektualnom aktivnošću pred odlazak u krevet, akupresurom, masažom) ili primenom određenih lekova. Lekovi moraju da budu veoma precizno dozirani i koriste se pod lekarskim nadzorom.

Kad je u pitanju sekundarni sindrom nemirnih nogu praćen bolom (polineuropatija), preporučuju se lekovi koji smanjuju grčeve, ali i različiti vitaminski preparati. Kako ukazuje dr Brojs, na ove tegobe nepovoljno deluju pušenje, alkohol, kofein i pojedini lekovi (neuroleptici, antihistaminici, antidepresivi, blokatori kalcijumovih kanala, antiepileptici, antiemetici, litijum), a povoljno zdrava ishrana, fizička aktivnost i uredan san.

Saveti doktora

Ukoliko ste suočeni sa sindromom nemirnih nogu, pre nego što potražite stručnu pomoć, pokušajte prvo da promenite neke svoje nezdrave životne navike i usvojite nove:

1. Manje nikotina, kofeina i alkoholnih pića, naročito pred spavanje.

2. Odlazak u krevet i ustajanje uvek u isto vreme, udoban ležaj, bez elektronskih naprava (mobilni telefon, televizor, kompjuter) u spavaćoj sobi barem sat pred spavanje, mlak tuš ili kada pred počinak.

3. Umerene ali redovne fizičke vežbe (jedna studija je pokazala da su se kod ispitanika sa sindromom nemirnih nogu simptomi značajno povukli kad su uredno trenirali tokom 12 sedmica). Doduše, savetuje dr Brojs, ne bi trebalo vežbati neposredno pred spavanje.

Ukoliko sve ovo ne pomogne, a problem s lošim noćnim spavanjem postaje teži, obratite se obavezno lekaru. 

Poznat još u 17. veku

Sindrom nemirnih nogu naziva se još i bolest Tomasa Vilisa, po lekaru koji ga je prvi zapazio i opisao 1672. godine, i Ekbomov sindrom, po poznatom švedskom neurologu Karlu Ekbomu (1907–1977), koji je detaljnije proučio kliničke manifestacije ovog senzomotornog poremećaja, a onda su 1995. godine usvojeni međunarodni minimalni dijagnostički kriterijumi za postavljanje njegove dijagnoze.