Имамо ли челистичку школу

У току Чело феста, као и на завршном концерту, остварени су веома разноврсни програми – од целовечерњих реситала домаће музике (Душан и Радмила Стојановић), преко свих Бахових свита за чело соло које су извели многи учесници, међу њима и један од најмлађих, Немања Станковић (бр. 4 у Ес дуру).

Професорка многих челиста који су данас на концертном подијуму и у жижи јавности, Сандра Белић, уз клавирску сарадњу Владимира Глигорића извела је програм од низа свита (Стравински, Блох, Де Фаља, Барток), а Александар Латковић је сам конципирао једно концертно вече, окупивши пријатеље из света и окружења и изводећи програм од Бахове свите бр. 6 у Де дуру до различитих састава од три до осам виолончела. На овом концерту премијерно је изведена поруџбина Чело феста, композиција „Еол” Милане Стојадиновић-Милић, саткана од снова и медитације, а писана за три виолончела.

Дело „Палимпсест” Душана Радића доживело је обраду за шест виолончела, а да је овај фестивал постигао славу изван наших граница сведочи посвета фестивалу шпанског композитора Мансура Хосеинија (1967) „Four for Four” за четири чела. Композиција Ђ. Солиме „Вибрирајте виолончела” за два соло и ансамбл виолончела била је најбољи део вечери. У овом ревијалном програму учествовали су: Емил Бекир (Македонија), Рафаел Бел (Француска), Натали Карон (Француска), Милутин Младеновић (Србија), Пабло де Наваран (Шпанија), Игор Перазић (Црна Гора) и Константин Фиц (Немачка). Специјални гост била је солисткиња у Дворжаковом Ронду, наша млада Сара Јовановић која студира у Лондону. Импресивна слика, радост заједничког наступа продужила је овај концерт до дубоко у ноћ. Уследио је још један реситал, Мишела Штрауса са Лидијом Бизјак (Ернес, Дебиси и Рахмањинов).

На фестивалу су се испољиле неке карактеристике које сведоче да један део музичара на овом инструменту свира грубо, често и фалш, али брзо, снажно, распусно, ефектно. Једни теже само техничким бравурама и егзибицијама доспевајући до маниризма, али најбољи међу њима ипак, и пре свега, негују лепоту тона, мекоћу звука, заобљеност фразе и понирање у стил и дух музике коју изводе. У ове друге спада Марк Косовер који је завршне вечери, уз пратњу Гудача св. Ђорђа, извео Концерт за виолончело, гудаче и чембало у ге молу Георга Матијаса Мона (1717–1750) дајући свима неочекивану лекцију. Неспорни виртуозитет Драгана Ђорђевића (Форе, Попер), музикалност Сандре Белић (Мајнарди) и посвећеност Мишела Штрауса (Шуберт) нису нас поколебали у питањима имамо ли нашу челистичку школу и негује ли се исти однос према инструменту као што то чине најбоље челистичке школе у свету. Пуне сале публике, много заинтересованих младих и старијих за ову музику, говоре о потенцијалима и потребама одржавања фестивала.