Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Атентати „Црвене правде” су били грешка

Милорад Драшковић (Википедија)

Недавно објављени текст Миомира Гарашанина „’Црвена правда’ и атентат на Милорада Драшковића” заснован је на историјским чињеницама, којима је успешно објаснио како је дошло до атентата у Делницама 21. јула 1921. године. Требало би додати још неке чињенице како би се јасније схватила намера учесника атентата на министра унутрашњих дела краљевине СХС.

Избори за Уставотворну скупштину 28. новембра 1920. показали су да КПЈ има значајно упориште у бирачком телу. Комунисти су добили 200.000 гласова, што им је обезбедило 58 посланичких места и треће место по снази у новоствореној Скупштини. Од њих су на изборима боље прошле само Радикална и Демократска странка.

Пре него што је влада Миленка Веснића донела Обзнану којом се забрањује рад КПЈ, сукоби власти и радничке класе били су све учесталији и жешћи. Све већи утицај комуниста међу радницима и сељацима, био је разлог да власт крене у бруталан обрачун с КПЈ. Власт је то чинила и због све већег страха од бољшевичке револуције у СССР, која је имала све више присталица у развијеним земљама Западне Европе. Постојала је велика опасност да се револуционарни талас прелије и у Краљевину СХС.

У сукобима између радничке класе и владајућих структура падале су људске главе. Најжешћи су били сукоб код Залошке цесте у Љубљани, у штрајку железничара у Суботици и сукоб хусинских рудара и жандармерије.

У монтираном процесу осуђено је 350 рудара из Хусина. Млади рудар Јуре Керошевић, оптужен да је пуцао у жандара Рељића, осуђен је на смрт вешањем. Због притиска јавности казна му је претворена у двадесет година тешке робије.

Окружни начелник у Тузли Димитрије Грудић, по чијем наређењу је проливена крв хусинских рудара, био је заштићен од било какве казне. Драшковић га је својим ауторитетом заштитио од одговорности, чак га је и одликовао.

Тих децембарских дана 1920. године уследио је штрајк више од пет хиљада рудара из Креке, Зенице, Какња и Мостара, који су бранили свој колективни уговор који је држава као послодавац поништила.

Драшковић је био главни предводник немилосрдне анитикомунистичке хајке. Отворено се ослањао на силу и брутално обрачунавао с радничким класом и сељаштвом.

Када су Филип Филиповић и сарадници хтели да преузму једну општину у Београду, која им је припала после избора, Драшковић то није дозволио. Отворено им је рекао: „Овде се, господо, не ради о томе да ли је то законито или незаконито већ: ко ће кога – ми вас или ви нас”.

Краљевина СХС је у спољној политици следила Француску, која је била против СССР. Наша држава доследно је следила курс рушења бољшевизма.

„Отварајте, господо, све радничке организације, вентиле, како би се незадовољство у маси радног народа лакше каналисало. У градовима и селима ври и ако вашом кривицом дође до експлозије народног незадовољства, оно ће се обрушити на ваше главе”, покушавао је Марковић да утиче на догађаје који су све више измицали контроли.

У КПЈ није било јединственог става како да се одговори на Обзнану. Водила се борба између две струје. Вођство Партије на челу с Марковићем залагало се да се у таквим условима не покрећу масе у штрајкове и демонстрације, већ да се тежиште борбе пренесе у парламент. Млађи и борбенији чланови КПЈ сматрали су да се против насиља власти морају борити другим средствима. Одлучили су се за атентате. Оформљено је десетак ћелија „Црвене правде” које су се припремале за такву врсту борбе.

Њихова мета био је Драшковћ, у коме су видели главног противника радничке класе. Атентат је извршила бијељинска група, а непосредни извршилац био је столарски радник Алија Алијагић. Помагали су му револуционар и књижевник Родољуб Чолаковић, Димитрије Лопандић, Никола Петровић и још неколико њихових другова.

Алијагић је осуђен на смрт вешањем а његови саучесници на вишегодишњу робију. Поводом овог атентата ухапшено је широм Краљевине око 10.000 активиста КПЈ, а чланство је морало да оде у илегалу.

С ове временске дистанце може се рећи да су атентати на истакнуте чланове власти били велика грешка, као што су били велика грешка и поступци власти. Оне су бруталном силом хтеле да сузбију комунистичке идеје, које су тих година наилазиле на пријем код радничке класе у борби за основне услове живота.

Моша Пијаде је у затвору у Сремској Митровици пресудно утицао на Чолаковића и другове да схвате погубност мењања стварности краљевине СХС атентатима. Нажалост, то „проветљење” је дошло касно, па су многи чланови КПЈ и због ситница одлазили на дугогодишње робије. Све би било другачије да су краљ Александар Карађорђевић и тадашњи политичари имали више слуха за интересе радничке класе.

Радослав Медић,
новинар, Оџаци

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.