Трошарина за пециво

По завршетку Првог светског рата, Земун, који је Београђанима до тада био загранично место, престао је да буде иностранство. Многи житељи Београда имали су жељу да упознају њима дотад непознати град, посебно због специјалитета аустроугарске кухиње који су се ту и даље неговали. Нарочито су били цењени пецива и слаткиши спремљени на бечки начин – кифле, переце, земичке, колачи, торте, каквих у Београду још није било. По причањима старијих, ресторани у Земуну били су чистији, а послуга љубазнија него што су Београђани били навикли. За оне раскалашније, било је ту и отмених места за младалачку разоноду. Све у свему, излет у Земун Савом и Дунавом, јер копненог превоза још дуго није било, обећавао је леп провод.

У то доба, Београд и други градови своје економске и безбедносне интересе штитили су тзв. трошаринама, својеврсним царинама постављеним на улазима главних путева у град. Ту су контролисани путници који улазе у град и наплаћивана је такса на унесену робу. Најпознатија трошарина је она на највишем месту данашњег Булевара ослобођења, где се крагујевачким путем улазило у град. И данас насеље на том месту има назив Трошарина. Земун у то време није сматран делом Београда, па су на савском пристаништу сви путници који би паробродом стигли из Земуна били подвргавани трошаринском прегледу.

Успомену на то време оставио нам је Миховил Логар (1902–1998), наш познати композитор, професор Музичке академије, и музички писац, Београђанин још од међуратних времена. У једном сећању он пише о свом повратку из Земуна, кад је на пристанишној трошарини био принуђен да плати таксу на пециво које је из Земуна понео својој кући.

По речима пок. професора инж. Михаила Хаџи-Пешића, до Земуна се могло доћи и са дорћолске обале, уз избегавање трошаринске контроле. Превоз је обављан Дунавом већим чамцима са неколико весала. Младићи који су желели да уштеде новац за возарину имали су могућност бесплатног превоза под условом да вредно веслају, посебно при савладавању узводног тока на ушћу Саве. Власник је пажљиво мотрио на бесплатне веслаче, а онај ко је покушавао да забушава кажњаван је ударцем штапа по надланици.

Драган Станковић,
Београд