Наш први „тотални глумац”

Када сe појавило луксузно, али пре свега дубоко аналитично дело о животу глумца Слободана Цице Перовића (у издању „Службеног гласника“), многи су били збуњени чињеницом да је аутор ове књиге, Жељко Симић, заправо човек који у својој богатој пракси није имао додирних тачака са глумом, а што је констатовао  и глумац Светозар Цветковић у предговору. Симић, кога многи понајвишпе памте као некадашњег министра културе, каже да његова присна везаност за позориште датира још из дана његовог детињства, када је са родитељима барем једном недељно гледао неку представу.

‒ Магловитог Цицу Перовића сам опазио у тв драмама, али је моја опчињеност била појачана фељтоном који је он исписивао са својих путовања, нарочито по Далеком истоку, и у којем је показивао несвакидашње списатељско умеће и изразиту перцептивну моћ. Ако се томе додају и суперлативи који су допирали од филмских и позоришних бардова моја радозналост се изметнула у систематски напор да лагано и скрупулозно покушам да „демистификујем” његову глумачку тајну – каже Жељко Симић.

На једном месту у књизи аутор каже да се код овог глумца ни уз највећи труд није могла пронаћи компромисна слаба тачка. Да ли је Слободана Цицу Перовића највише то учинило оним за шта се данас сматра?

‒ Ја и са ове дистанце сматрам да у његовој глумачкој авантури није било „отаљавајућих” рола, односно да он није био кадар да укорачује у „компромисне слабе тачке”, што га и чини можда нашим првим „тоталним глумцем”! Да ли је та Цицина глумачка „самосвест” увек била по вољи редитељима, нисам сасвим сигуран. Тако Жика Павловић ванредно прецизно портретише Цицину „непредвидљивост” у којој велики редитељ препознаје оригиналност без преседана у нашој филмској и позоришној традицији, али је више него симптоматично да после „Буђења пацова”, а Перовић је био жив још 11 година, Павловић није нашао за сходно да „обнови” сарадњу са Цицом иако је у том интервалу снимио чак шест филмова. Моја претпоставка је да је Живојин Павловић осетио да му такав глумац „измиче контроли”, и да је у том смислу неподатан за „колаборацију”.

Перовић је у „Буђењу пацова” „вишком глуме” депатетизовао политичку оштрицу овог филма лишавајући га „тезе” и претеране политичности, каже аутор књиге и додаје:

‒ Али из неких разлога Павловић није желео поновни „сусрет” са једним „чворноватим” уметником, кога је било тешко уподобити властитим наумима. За разлику од њега, Ђорђе Кадијевић је схватио да је реч о „најопаснијем” глумцу који тражи самосталност, ону која није подразумевала глумчево такмаштво са редитељем или са текстуалним предлошком, него напросто апсолутну слободу. Цица у својој уметности није правио никакве компромисе, као што их није правио ни у животу, бивајући често потпуно несхваћен или погрешно тумачен.

Цела поглавља у књизи посвећена су Перовићевим улогама, али нарочити утисак оставља питање које аутор поставља на почетку поглавља о филму „Зимовање у Јакобсфелду”: колико вреди и за шта се стварно може употребитио статус уважености у средини са којом се не деле неки основни духовни или чак вредносни постулати постојања и о којима се са том истом средином не може повести чак ни достојна расправа. У питањима која намеће тај лик, тврди аутор, сада можемо препознати потпуну подударност са стањем Слободана Перовића

‒ Tа улога суздржаног, ауторитативног мизантропа била је доказ нечег до чега је Цици било драматично стало: у неколико наврата, Перовић је јаросно реаговао на паушалне оцене по којима је он „комичар” првог реда (то га је дуго пратило  превасходно због незапамћене популарности драме Гордана Михића– „Хрчки“ су дуго пратили Перовића као нека врста непримерене инсигније), што не значи да он као „тотални глумац” није био бриљантан и у жанру комедије – каже Симић.

„Зимовање” је показало и доказало да Цица Перовић може упризорити један лик користећи крајње економична, редукована глумачка средства, каже аутор књиге и додаје:

‒ Поврх свега, током снимања „Зимовања”, Цица је показао за њега необично нежну приврженост, љубав чак, према Славку Штимцу, у којем је с разлогом видео свог легитимног наследника. Живот је потврдио Цицино предосећање, будући да се Штимац афирмисао као глумац Цициног рафинмана, а и као социјално биће он му је налик: Славко се, као човек дефанзивног селфа, клони естрадних екскурзија, тако да се о његовој приватности не зна готово ништа, као што се мало знало и о Цицином интимним животу.

Током снимања „Зимовања”, објашњава Симић, појавила се код Перовића и једна стишана запитаност о властитој судбини у оквирима социјално (политичких!) детерминанти.

‒ Опште је позната чињеница да је Перовић био, без неког властитог „залагања”, синоним за „црни талас”, и све последице које из тога проистичу. Међутим, оно што га чини апсолутно уникатним јесте врло систематично отклањање ма и саме могућности да га било ко третира као жртву. Он је свакако делио судбину свих даровитих људи, уз додатак да га је велика међународна награда у Америци ипак штитила од уобичајених дискредитација.

Симић помиње да је Цица Перовић у једном интервјуу, уз свепоштовање према обојици рекао да никада не би волео да глуми са Љубом Тадићем или Плешом, а да би радо играо са Зораном Радмиловићем, што се и остварило у Чеховљевом „Павиљону”.

‒ Под видом вечности, Цица Перовић је и за живота третиран као неко ко је укорачио у непознати забран, али је актуелна политика према њему била резервисано неутрална. Политика није имала такав ум да би нашла средство да га и буквално казни, сатре, али је имала анималну интуицију да осети како је Цица с ону страну „политичке сврховитости”: политика и Цица су метафорички казано коегзистирали, превасходно због чињенице да он није био „од овога света” – закључује аутор књиге.