Авганистанске лекције

Намеравао сам да ову колумну посветим годишњици црногорских парламентарних избора и свођењу биланса тог – регионално гледано – значајног, иако у међувремену разним збивањима и политичким играма помало девалвираног догађаја. Али вест дана (и године!) ипак је ово што се претходних недеља дешавало у Авганистану, а што је свој врхунац и велико финале имало протеклог викенда у Кабулу.

Када су Американци (са све „савезницима”) пре две деценије тријумфално ушли у Авганистан, ове рубрике у „Политици” није било, а неки од читалаца овог текста још нису били ни рођени. Хоћу рећи – прошло је много времена и не би било претерано изненађење да су се Авганистанци акомодирали на окупациону власт, поготово с обзиром на оно што јој је претходило. Али то се ипак није догодило. А противљење америчкој окупацији с временом је само расло чак и код оних који су је у почетку доживљавали као „ослобођење” од талибанске страховладе.

Стицајем околности, Србија и Срби у овој трци немају свог коња. Тачније, оба „коња” су нас у различитим приликама и на различите начине ударала – и није искључено да ће то и надаље чинити. Али можда нам управо то омогућава да догађаје у Авганистану сагледамо боље и објективније од оних који су у њих директније и интересно инволвирани.

Геополитички аспект и нови наставак „велике игре” великих сила ту је вероватно најважнија ствар. Али нас овде занимају неке друге, мало општије и универзалније по(р)уке.

Прва поука гласи: свака окупација дође и прође – само ако се довољно дуго издржи, сачува стратешки фокус и демографски потенцијал. И друга: свака окупација је мучна, чак и када окупатор наступа у плишаним рукавицама и са – бар декларативно – хуманим мотивима.

Заправо, практично сваки окупатор ће рећи да је ту за ваше добро. Није искључено ни да учини нешто позитивно, сагради понеки пут, мост или пругу – али не треба имати ни трунку сумње да је увек ту из свог интереса и своје рачунице, била та рачуница економска, војна или геополитичка. И да ће, ако се та рачуница у међувремену промени, дићи сидро и отићи без милости и освртања – уосталом, погледајте само оне несрећнике који се тискају по писти кабулског аеродрома, као и точковима и крилима одлазећих авиона?!

На страну што америчка окупација у Авганистану нипошто није била баш „плишана”. Стотине хиљада мртвих и рањених цивила, насумична бомбардовања из ваздуха, велике и честе „колатералне штете”. Све је то, уз корумпирану и неспособну локалну („сарадничку”) администрацију, доприносило да се окупација „не прими” међу Авганистанцима, без обзира на више него проблематично наслеђе и „тековине” претходне талибанске владавине.

Режим који је америчкој окупацији претходио по скоро свим параметрима био је лош, дискриминаторски и насилан. Да ли ће овај други талибански „мандат” бити својеврсни „поправни” или вечно понављање истог – тек ћемо да видимо. Но, још једном се показало да нико не воли окупатора. А још много мање воли његове локалне слуге и окупаторске сараднике. И зато догађаји из Кабула и овај експресни слом не треба никог да изненађују и чуде.

Али изненађених је ипак било. Поготово тамо где их не би смело бити. На пример, у врховима америчке администрације и безбедносних структура чије су и јавне и тајне анализе предвиђале да „након одласка САД авганистанска војска може издржати око три месеца” – зато су, између осталог, у Вашингтону и решили да убрзају и интензивирају повлачење. Али испоставило се да се буквално све распало за само неколико дана, односно још и пре америчког одласка предвиђеног за крај августа. Озбиљан је то и тежак пропуст, иако не сумњам да ће надлежни покушати да га потисну и медијски забашуре.

Они који ових дана, у покушају да одбране неодбрањиво, или да макар мало релативизују размере америчке империјалне бруке, подсећају на совјетски боравак и одлазак из Авганистана, крајем осамдесетих година. Али та аналогија стоји само делимично и тешко да може бити утешна за фанатизоване бранитеље вере у униполарни светски поредак који се руши пред њиховим очима. Да. Авганистан јесте „гробље империја”. Да. И Руси су неславно отишли одатле. Али су отишли организовано, а режим који су тамо оставили опстао је још неколико година, и то сам-самцијат – док су исламисте све то време активно, војно, логистички и финансијски, помагали САД и Пакистан (па и Кина).

Али је први човек тог режима Мухамед Наџибулах тај свој херојски отпор платио главом, доживевши од талибана судбину и мрцварење које ће две деценије касније снаћи Муамера Гадафија. Али он је био „руски сателит” и нису се због те бестијалности тада претерано потресли европски и амерички либерални кругови. (Много више их је потресло доцније варварско рушење глинених статуа Буде у Бамијану.) Можда поучен баш тим искуством, садашњи (то јест дојучерашњи) председник Ашраф Гани није имао намеру да се игра главом – чим су се талибани приближили Кабулу, сео је у авион и са најближим сарадницима збрисао у Таџикистан. А слично је још данима пре реаговала и његова „армија”.

И последња, можда и најважнија, по(р)ука: у авиону, кад дође стани-пани, никада нема места за све.

уредник НСПМ и бивши народни посланик