Ја сам тимски играч

У другој сезони серије „Јунаци нашег доба”, коју ћемо гледати на јесен на РТС, једну од улога играће и глумица Мирка Васиљевић.

– Поносна сам и срећна што сам нови члан екипе „Кошутњак филма”. Од своје тринаесте године сам у филмској и телевизијској индустрији и знам колики je успех постигла ова продукцијска кућа, колико су њени пројекти гледани. Зато ме је обрадовао позив продуцента – каже наша саговорница.

Мирка Васиљевић се недавно вратила из иностранства у Србију, са супругом фудбалером Вујадином Савићем, синовима Андрејом и Михајлом и ћерком Андријаном. У другом је стању и очекује четврто дете...

ДАНАС ЈЕ СВЕ БРЗО

– Нова сезона „Јунака нашег доба” доноси неочекиване љубавне и породичне заплете. Велики новац је променио понашање Врућка, пореметио односе у породици. Ја играм Зорицу, девојку која ће изненада поново ући у Врућков живот и подсетити га на лепе тренутке које су имали заједно.

Павићева серија „Јунаци нашег доба” је Мирку поново спојила са глумцем Миланом Васићем, што јој, каже, причињава задовољство, с обзиром на то да је био њен партнер и у серијама Љубише Самарџића – „Јесен стиже, Дуњо моја” и „Мирис кише на Балкану”.

Серије које је раније радила снимале су се месецима, примећује. Глумци су много више времена проводили заједно, стизали су да се зближе, били као породица. Данас је све брзо, прича. Сви журе, имају обавезе...

– Као да се земаљска кугла брже окреће – коментарише.

Ноћу, уочи новог снимајућег дана, обавезно се чује с Миланом Васићем. Он воли да дође на сет спреман, па га, у шали, задиркује да научи и њен текст.

– Волим да га пецнем на пробама. Када дођемо на снимање и добијемо монологе где треба реч-две да изговоримо, па да други глумац настави свој монолог, ја научим његове деонице и почињем да изговарам уместо њега. Тада ме грди да га не збуним, али...

ВИШЕ СРЕЋЕ НЕГО ПАМЕТИ

– Држим се правила која сам добила још као дете, јер, што би наш народ рекао, имала сам више среће него памети. У старту сам радила велике пројекте („Ми нисмо анђели 2”, „Љубав, навика, паника”, „Паре или живот”, „Мирис кише на Балкану”, „Santa Maria della Salute”, „Истине и лажи”…) са озбиљним ствараоцима испред и иза камере. Била сам жељна да све видим, пробам. Понекад сам можда била досадна јер сам много постављала питања. Занимало ме све, то је за мене била игра. Не посао. Озбиљна игра у којој сам морала да имам меру да ме не би избацили. Већ тада сам добила савете да је у глуми потребан квалитет, да се некада каријера гради на одбијању улога, да је нормално кад се глумцу деси затишје. Рекли су ми – ако ти смета то чекање онда не чекај. Користи вољу, памет, покрени се и уради нешто. Тако да сам још као дете ишла својим путем и све постизала, уз школске обавезе које су за моју породицу биле на првом месту. „Кад то одрадиш и испуниш, будеш одличан ђак, ово остало може”, говорили су ми родитељи. Зато сам била прави штребер. Е, онда ми је недостајало позориште. То се поклопило и са мојим приватним животом, почела сам да живим у иностранству са супругом Вујадином од наше 19. године и у мени је тада прорадила жеља за позориштем. Свом куму, глумцу Немањи Јанићићу сам рекла да не чекамо. За шест година смо остварили седам представа.

Свуда је има помало. Све је ускладила, тако млада. Не трпе ни њена породица, а ни каријера.

– Немања и ја смо урадили представу „Пази с киме спаваш” и са њом постигли успех, па је онда настала представа „Пази с киме спаваш 2”. Обе гарантују смех до суза.

Могла је да одигра представе у десетак дана и онда отпутује у иностранство због супругове фудбалске каријере.

– За телевизију сам играла у последње време мање улоге, али ужелела сам се да чујем: „Тон, кадар, пази, снима се...” И баш када сам почела интензивно да размишљам, добила сам позив од „Кошутњак филма”. Лепо сам пожелела и искрено, па ми се и остварила жеља. Мој пут је био поприлично необичан, али се добро сналазим.

Пријатељства негује. Јелисавети Секи Саблић, својој телевизијског мајци („Љубав, навика, паника”), сваког 13. јуна честита рођендан. Редитеља Михаила Вукобратовића јако поштује. Као и Слободана Шуљагића.

– Тек са овим животним искуством увидела сам да ме је пратила срећна звезда. То сам схватила сарађујући са младим глумцима тек изашлим са академије којима је потребна подршка. Рано и брзо сам научила како се стоји у кадру, како да се окренете а да не затворите колегу.... Затим, када нисте у кадру да и даље морате да играте са пуно емоција као да сте у првом плану да бисте помогли колеги. Ја сам тимски играч. Другачије не могу да играм, рекла је Мирка Васиљeвић.

Још на почетку каријере сам добила савете да је у глуми потребан квалитет, да се некада каријера гради на одбијању улога, да је нормално кад се глумцу деси затишје. Рекли су ми – ако ти смета то чекање онда не чекај. Користи вољу, памет, покрени се и уради нешто. Тако да сам још као дете ишла својим путем и све постизала...