А лада нигде нема

Одавно се нисам тако добро осећао као приликом недавног сусрета с једним верним читаоцем „Политике” из Ваљева. Брзо ћете разумети због чега. Ипак, избегавам да му откријем идентитет. Наиме, у време када су калаузи и разне „крцкалице” за дробљење брава у пуном погону, овај Ваљевац се не сећа када је последњи пут закључао улазна врата своје куће која се налази у центру града. То нису чинили, вели, ни њихови преци објашњавајући му да је за поштена и честита човека срамота да се закључава. Колико је мени познато у културној и безбедној Европи, врата на кућама и становима под кључем не држе само становници у једном делу Кипра.

Задовољство због овог што сам чуо које ми је уједно било и нека врста ментално-физичке хладовине у данима када због тропских врућина и вране зевају, трајало је врло кратко. Додуше, хтедох под неки нови трем, али авај. Док сам прелиставао странице локалног недељника „Напред” натрчах на оглас од којег ме најпре обузела језа а потом и ненормално знојење. Читам: „Одричем се своје две кћери...Не признајем никакве трошкове које начине на мој рачун и изричито захтевам да ми не долазе на сахрану”. У потпису пуно име и презиме и број личне карте.

Трагајући даље за било каквом аријом поново се нађох на лошем, погрешном, боље рећи, врућем месту. Испред телевизора с којег је лепушкаста водитељка скоро тријумфално „цвркутала” – како је брачни пар Бранковић, чија кућа је удаљена неколико стотина метара од центра месне заједнице Горње Црниљево код Осечине, после 50 година чекања добио струју.Да су сијалице засветлеле на дан њихове „златне” свадбе.Присетих се како су стари Римљани, још у оно доба, имали у сваком утврђењу или граду водовод и канализацију. А тек да је било тада струје!?

Напросто постиђен од ове „ударне” вести незадовољно истрчах на улицу очекујући да ме она „одведе” до неке смирујуће хладовине. Међутим, умало као пешак да изазовем судар и то с бициклистом.На срећу, кочнице на двоточкашу Ратибора Ђокића, привременог заступника 70 одсто државног капитала у грађевинском предузећу „Јабланица” из Ваљева, биле су добре.У намери да ми се „похвали” с неким детаљима везаним за скандалозну приватизацију ове својевремено грађевинске „дике” ставља на увид 16 уговора о лизингу бивших власника предузећа.Подбочен на половни бицикл саопштава како су „спасиоци” из Младеновца, на рачун ојађене фирме, купили: скутер за вожњу на води, други за јурњаву по џадама, па моћни мотор марке „јамаха”, неколико луксузних аутомобила и на крају један речни брод.Фактура је гласила на скоро 70 милиона динара. Од мистрија и лопата ни трага ни гласа!У видној журби привремени заступник зајаха свој „точак” и оде, како рече, у потрагу за новим марифетлуцима...

И кад помислих да ћу се коначно докопати тако жељене хладовине набасах на угледног професора др Радована Марјановића, изванредног познаваоца вредносних оријентација младих, како у Ваљеву тако и у Србији. Што из куртоазије што из новинарске радозналости упитах га има ли каквог оптимизма у његовом најновијем истраживачком пројекту односно књизи. Кисело ме погледа и скоро у стиху прозбори: „Неки нови клинци, не виде се на видику!Или су већ на Западу, или се припремају да дипломирају па емигрирају”...

Ух, како врели дани а „лада нигде нема”. Или, ја, заиста, не знам да га пронађем. Господо, другарице и другови, сестре и браћо, присутни и одсутни, наравно, и поштовани читаоци, опростите због овог засипања „туђим” бригама и проблемима. Што сам мало повисио тон. Знам да је време годишњих одмора и да вам је добра хладовина преко потребна. Можда ће те ви имати више среће!