Авиону, сломићу ти крила

Ако преко агенције продајете стан на Чукаричкој падини или Бановом брду не треба да се зачудите кад вас питају: „Јел’ пола километра лево или десно?” Док размишљате шта лево, шта десно, знајући да сте необавештени агент ће вам рећи да мисли на путању коју користе авиони приликом слетања на београдски аеродром и полетања с њега, тј. на буку коју у тој зони праве 24 сата дневно, свих седам дана у недељи.

Сви генерални урбанистички планови великих градова предвиђају да се аеродроми граде на њиховој даљој периферији. Међутим, деценије убрзаног развоја и ширења довеле су до тога да се прве куће тих градова врло брзо нађу уз ограде аеродрома тако да је немогуће пoлетети авионом а не прелетати их. Рецимо, у Мексико Ситију не само да је аеродром скоро у центру града, него су градске четврти због неконтролисаног ширења брзо окружиле и бројне рафинерије нафте и индустријске зоне. Слично је и у другим светским метрополама.

Позиција Аеродрома „Никола Тесла” није тако лоша јер се само једним правцем прелеће део града – када се користи писта 30 за слетање, односно писта 12 за полетање. Тај правац се завршава изнад подавалског села Зуце. Други правац је онај чији је смер окренут ка сремском селу Крњешевци, где је насељеност неупоредиво мања. Проблем је то што се ноћу у летњим месецима за полетање највише користи писта 12. Тада авиони након прелетања Ледина, Новог Београда и Аде, због конфигурације терена, лете на релативно малој висини изнад тла, односно Чукаричке падине и Бановог брда.

Никоме не смета што београдски аеродром добро ради. Требало би само мало више повести рачуна о понекад огромној буци (јер и то је део квалитета живота) коју авиони праве при прелетању тог дела града, тако што би се коришћење правца ка Авали свело на најмању меру, или чак после поноћи укинуло.

Сваки пилот добро зна да процедура при прелетању насељеног места на малој висини (нарочито после поноћи) има циљ да се бука сведе на подношљиву меру, а да се при том не угрози безбедност. А да ли се придржавају тих процедура када полећу или слећу на Аеродром „Никола Тесла”, то је друго питање. Ти исти пилоти, када полећу ноћу, рецимо, с франкфуртског, минхенског или аеродрома „Хитроу” добро су упознати да су већ деценијама испод њих „посејани” сензори за мерење буке и да су казне у случају да се не придржавате процедуре за смањење буке врло високе, па компанија боље и да није летела те ноћи. А сиднејски аеродром затвара се, као неки бољи ресторан који држи до себе – непосредно пред поноћ.

Планери лета авио-компанија правећи руту одређују и писту с које ће авион полетети, уписујући ту жељу у план лета, мотивисани што мањом потрошњом керозина. Међутим, контрола лета одобрава план разматрајући све аспекте, од крајње стручних па до економских. Али, шта тера наше контролоре да током овог лета, без дашка ветра и с пакленим врућинама (када многи грађани из поменутих делова града ноћу држе отворене прозоре), усмеравају авионе са писте 12 ка Авали? Вероватно излазак у сусрет авио-компанијама.

Последица тога је да од буке бројних чартера који лете ка Грчкој, Турској и Египту не можете да заспите, а кад вам то некако успе, авиони су већ обрнули круг – ето их опет у рано јутро у колони за слетање, тј. за буђење. Средином јула (одавно навикнути на послепоноћне летове „Ер Србије” и „Аерофлота” за Москву), уследила су, ваљда за лаку ноћ, један за другим, још два прелета тешких турбоелисних авиона Ан 26. Да Директорат цивилног ваздухопловства Републике Србије саосећа с грађанима овог дела Београда, доказао је једино забранивши полетање ноћу са писте 12 чувеној грдосији „иљушину 76”, тешком од 100 до 170 тона. Процедуре постоје за све остале авионе, али сумњам да их већина пилота примењује – знају да на земљи нема сензора за детекцију буке, а за дежурне патроле Комуналне милиције и не хају јер их сигурно неће у то доба ноћи гонити по небу да им растуре прегласну журку.

Сматрам да је решење да се привремено – од поноћи до јутра – обустави полетање авиона ка Авали док се не поставе сензори за мерење буке или чак трајно, ако се не осмисле неке нове и боље процедуре за полетање. Кад може велики Сиднеј са три писте да „прежали” путнике од 23 сат до шест ујутро, може и београдски аеродром током ноћи да шаље путнике на медитеранске плаже и у бели свет у смеру према сремским њивама.

Радмило Марић,
Београд