Прекинути лет колибрија

Није прошло ни десет година како је Милан Лане Гутовић, 2012. године, као првак Драме Народног позоришта отишао у пензију. Тим поводом урадила сам кавер стори за један економски магазин, јер омиљени глумац разумео се помало и у бизнис. Назвао је себе „Кркобабићевим колибријем”. Од ретких је који су умели да узму судбину у своје руке: знао је кад да напусти представу, ТВ серију, да одбије улогу у филму. Или да из свог Југословенског драмског позоришта после више од три деценије оде у Народно позориште на Трг републике. Увек свој, имао је и свој начин у односу с публиком: никад се није клањао. Био би то само лаки, готово отмени наклон главом, или чак није ни излазио на крају, препуштао је овације другим глумцима, ако је то била колективна представа. Знао је да цени свој рад, никад није питао за хонораре других. На питање да ли је имао егзистенцијални страх који мучи многе његове колеге рекао је да се бавио и другим занимањима у време које је било погодно за то. „Ово време није погодно ни за шта сем за пензију или бежање из земље. Изабрао сам пензију и тако постао најмлађи пензионер. Ја сам у ствари Кркобабићев колибри.”

Питала сам га и за савет у шта је најбоље улагати новац.

– Најбоље је копирати људе на власти: изнети новац из земље и сместити га у постојбину ручних сатова, у Швајцарску.

Инсистирала сам на томе да ми одговори да ли је ипак најбоље улагати у злато.

– Улагање у било шта доноси ризике. Слике у које се често улаже могу да буду украдене или да пропадну, као и злато. Зграде могу да буду срушене или спаљене. Једино улагање у земљу остаје без обзира на околности. Наравно, под условом да комунисти не дођу поново на власт и да вам је реквирирају.

Ни о овој држави није имао лепих речи. Констатовао је да стимулише искључиво лични бизнис чланова владе и партијских другова.

– Сваки други бизнис представља авантуру. Рубно подручје до ког разум говори да се сме ићи у улагању је – пластеник. Када би се држава обуздала да „не помаже”, све би цветало као последица. Чим би се држава обуздала од безочних крађа и лоповлука, било би места и за грађане. Али, њихови апетити су огромни. Испада да у држави има места само за државу, а за грађане нема места.

Као да се све зна о Ланету Гутовићу, који се највише клонио јавности. Његов вишедеценијски другар Предраг Пеђа Јовановић био је с њим у колима која је Лане сам возио, хиљаде километара на „тезгу”, упркос уграђених неколико стентова. Умео је да вози до Северне Македоније, Црне Горе, до Сплита, или чак до Швајцарске. Одигра представу и одмах се враћа. Не вечерава, нити се дружи са домаћинима. У колима има грицкалице и сокиће. Често су заједно у раним јутарњим сатима пили кафу у кафићу крај бензинске пумпе у Новом Београду, где Пеђа станује. А пецање крај чувеног контејнера није могао да замисли без другара, као што је у Ченти одлазио код деценијског пријатеља инжењера технологије Милета Зарића.

Када сам била у Њујорку са Битеф театром на гостовању код Ла Маме, кореограф и балерина Соња Вукићевић и ја биле смо гости код Тање Делић. Она је основала Фондацију „Мир”, којом је помагала страдалницима у последњем рату. Први је био ко други до Лане Гутовић. Одсео је у прелепој згради, из хиљаду осамсто и неке, прекопута Централ парка, под заштитом државе, изгорелој делимично у пожару, али је госпођа Делић обновила свих шест спратова. Лане је имао простор на четвртом спрату и кад је видео да лифт не ради, кренуо је да га поправља, користећи знање из Средње техничке школе „Никола Тесла”. Говорио је „Обично вече” у једном бродвејском позоришту, на нашем језику. А колико је био скроман и некако „народски”, казује и сећање Владе Делића, Тањиног супруга, да је Лане више волео да поједе пасуљ с ребарцима које је скувала Тања или да доручкују заједно сланину с луком! Пре месец дана и Тања Делић је напустила овај свет, сада и „њен глумац” на Бродвеју Лане Гутовић.

Од Пеђе сазнајемо да је Лане волео да свира клавир, да је лепо певао, да је учествовао на музичком фестивалу у Херцег Новом, али не у такмичарском делу, а док је возио кола, певао је омиљену песму „Теци, теци, Ибар водо, и ја имам јаде своје”… Неколико недеља пре него што је отишао у болницу, Пеђа му је однео књигу „Официр са пет досијеа” Сретка Ковача. Не верује да је успео да прочита, остала је у библиотеци од неколико хиљада књига.

А из својих албума издвојила сам две фотографије, једну замућену и једну оштрију. Не сећам се ко је сликао. Било је то на Белом двору 13. новембра 2005. године. Рођендан принцезе Катарине Карађорђевић и за дивно чудо огроман број уметника и културњака. И одједном, иза леђа ме загрли – Лане. Да се појавио Годзила, мање бих се запрепастила, јер Лане на овакве „ивенте” не иде, не воли црвени тепих, гужву, ништа што се подразумева под малограђанштином и лажним гламуром. Увек је журио кући, књигама, често је недељом одлазио на панчевачки бувљак и довлачио разне ситнице „које могу да затребају”. Надасве скромно, увек часно, на време, од речи, живео је до последњег даха. Лекари су ипак дан раније дозволили старијем сину Спасоју да га види и додирне му руку. Да ли је отишао тужан, како је често говорио да се тако осећа? Сад више није ни важно. Његово дело нико му не може оспорити. Он је глумац без алтернације, како рече неко од бројних познавалаца овог глумца интелектуалца и ретког господина у овој данашњици.