Вуковарска тројка

Ако већ трагамо за командном одговорношћу, питање је: како и зашто се уопште Гардијска бригада нашла у Вуковару! Тај одговор нам Хаг неће дати, чак ни руководећи ум ондашње врховне команде. Али, то не значи одсуство питања, нити право на мирну старост војних стратега деведесетих.

Вуковарска тројка ће се сигурно раздвојити. Капетан Мирослав Радић је недужан и слободан човек. Ускоро ће за њим (вероватно) и пуковник Веселин Шљиванчанин, јер је одрезану казну већ одлежао. За генерала Милета Мркшића ствари стоје нешто другачије: он је био командант бригаде и критичног дана (20. новембра 1991) наредио је повлачење војне полиције с каснијег стратишта на пољопривредном добру "Овчара". Тиме је, наводно, препустио хрватске заробљенике локалним територијалцима и српским паравојним формацијама.

Мркшић је имао своју (врховну) команду у Београду. Њен изасланик у Вуковару био је пуковник Небојша Павковић, без било каквих командних ингеренција. Али, командант бригаде, тада пуковник Мркшић, војне полицајце је можда повукао под притиском "владе" САО Славоније. Таква извршна власт није могла, ако је уопште хтела, да контролише шарене и прилично разуларене паравојне групе и банде. И онда су стрељана 194 заробљеника.

Тако је "командна одговорност" Мркшића у овом случају санкционисана ригорозно, скоро драконски. Команда Прве гардијске бригаде формално је контролисала све наоружане формације у својој "зони одговорности". Таква врста надзора је непревазиђени војнички принцип и основни је услов за спречавање хаоса, самовоље, пљачке и злочина.

Ништа од тога, међутим није спречено. Нити је то команда једне бригаде могла да учини сама, нити је имала снаге и средстава да у једном, војнички апсурдном задатку, контролише неописиву самовољу разнобојних формација и њихових гротескних "војвода". Зашто је Мркшић ипак попустио пред притисцима и предао заробљенике на немилост таквим групама? Осим ако му неко из "САО" није гарантовао њихову безбедност! Или је командант бригаде једноставно мислио да је свој посао коначно завршио и да тамо више нема шта да тражи.

Шљиванчанин је био официр безбедности и није имао трупе под својом командом. Али је био уочљив по својим театралним изливима патриотизма: "Ово је моја земља!". Постао је тада, онако стасит и бркат, права медијска звезда. То је сасвим недовољно за квалификацију "помагање и подржавање у мучењу заробљеника"! Изгледа да нема доказа да су то чинили официри бригаде, па ни Веселин Шљиванчанин, нити да би они имали разлога да подрже такву врсту иживљавања паравојних садиста.

Можда је суд, не налазећи доказе за тешке оптужбе, ипак тражио неки алиби за танане аргументе тужилаштва. Посебно због тога што Београд већ суди правим злочинцима на Овчари.

Хрватски премијер Санадер је на пресуду реаговао врло навијачки. Шта се тек може очекивати од осталих "домољуба" и фрустрираних ветерана, кад први министар своје незадовољство изражава маниром "бед блу бојса"?

Ништа више осим нове дозе комшијске мржње. И још једног доказа да трибунал у Хагу баш никоме не ваља.