Диана то зна

Преузевши место првог министра у новој влади, Мирко Цветковић је свој бивши ресор, министарство финансија, уступио доценту Економског факултета у Београду др Диани Драгутиновић. Првој жени на том традиционално мушком послу. На то место Драгутиновићeва долази као нестраначка личност, а последње четири године билa је вицегувернерка Народне банке Србије. То би требало да јој буде плус у односу на страначке колеге, јер би само по тој чињеници морала бити „имуна” на партијске притиске у вођењу веома захтевног ресора.

Њеним одласком из НБС гувернер Радован Јелашић је, без сумње, изгубио веома поузданог сарадника, чији се рад, између осталог, везује за концепт циљане инфлације. И њој и гувернеру је од самог почетка те идеје било јасно да ће наићи на велики отпор, неразумевање, па и опструкцију. Одолели су свим искушењима, концепт се одржава, али са све мршавијим резултатом.

Монетарни одбор НБС потврдио је на последњој седници референтну каматну стопу од 15,75 одсто, уз најаву да ће можда на неком од следећих састанака бити и повећана, али инфлација не пада. Напротив, расте. Очигледно је да тај механизам почиње полако да губи на делотворности и да се узроци раста цена у Србији не могу сузбијати само монетарним мерама. Потребна је и одговорна економска политика и оно што до сада гувернер Јелашић није имао – поуздани дубл антиинфлациони играч у лику и делу министра финансија.

Да ли га је са Дианом Драгутиновић добио? Чијем ће се она царству приволети? Оном, дојучерашњег шефа с којим се пекла на ватри неспутане високе јавне потрошње, која је један од највећих генератора економске нестабилности, па тиме и инфлационих трзавица, првом човеку кабинета Цветковићу и његовој визији „социјално одговорне владе” или струци без политичких примеса.

Може ли се се од ње очекивати да само снагом струке и претходног искуства у НБС целој влади каже да је неминовно кресање појединих буџетских издатака, консолидација фискалне политике, одлучнија развојна политика, неизбежна санација пензионог фонда… а све праћено и борбом против инфлације. Како извести тај „фил руж”, а не изазвати рогушење оних који су толико тога обећали, не само у предизборној трци, већ и у коалиционом погађању приликом формирања владе, а пара је све мање?

У свим земљама овог света министри финансија и гувернери централних банака нису у нарочитој љубави јер им интереси нису истоветни. Најчешће су у ривалском односу и труде се да, када год могу, један другом мало штрпну од ингеренција.

У нашем случају, не само због добрих личних односа гувернера и нове министарке, не треба очекивати ни мрвицу те суревњивости, али нама, обичним грађанима, дојучерашњим бирачима, треба нешто више – економски одговорна влада, која ће знати да разлучи приоритете у својој политици. А Диана то зна.