Постоји ли рај за џелате

Венеција, Лидо ‒ Руски коредитељи Наташа Маркулова и Алексеј Чупов донели су на Лидо снажан филм „Капетан Волконогов је побегао”, у којем истражују веома важан део совјетске комунистичке прошлости и суоачавају публику са питањем може ли да постоји рај и за џелате.

У форми постмодернистичке параболе са елементима мистичног трилера, Маркулова и Чупов приповедају о младом капетану, припаднику „дубоке државе” – тајне полицијске агентуре која је по Стаљиновој наредби тридесетих година прошлог века спроводила историјски добро познату Велику чистку, кампању чишћења Комунистичке партије од „издајника, саботера, терориста и недостојника”. Тортуре које су спровођене над оптуженицима, а које видимо у филму, нису ништа мање опаке од оних какве су амерички војници спроводили у својим најновијим ратовима. Волконогов је један од џелата и на тај начин служи својој отаџбини, али је он и човек који има и душу и савест. Од тренутка када и сам буде оптужен за издајство, његово бекство није бекство од казне већ потреба да добије опрост од породица свих невино оптужених и погубљених људи чије је случајеве сам водио. Да опростом спасе своју душу и тако добије шансу да оде у рај. Аутори филма кроз ову причу указују и на данашњицу и чињеницу да постоје људи чија је професија да свакодневно муче друге и да свако од нас може у једном тренутку постати џелат уколико политички систем одлучи да вас претвори управо у то.

Разне врсте тортура могуће је видети и у украјинском филму „Рефлексија” Валентина Васјановича, у којем се кроз однос оца и мале кћерке током периода жалости због смрти блиске особе говори о рату у источној области Украјине, а да се притом не прецизира зашто се тамо уопште ратује и ко чини већину у овој области. Украјинског хирурга Сергеја заробиле су руске снаге и он је у заточеништву изложен застрашујућим сценама понижења, насиља и равнодушности према људском животу. По повратку у главни град Украјине у којем се нормално и сасвим угодно свакодневно живи, без великог размишљања о смртоносној ратној стварности на истоку, Сергеј ће учити да поново буде људско биће и отац потребан свом детету и у тим деловима приче и јесте снага овог филма.

Одличан и снажан утисак у Главном такмичарском програму оставио је и нови филм венецуеланско-мексичког аутора Лоренца Вигаса, добитника „Златног лава” за филм „Издалека” 2015. године. Сада у филму „Кутија”, кроз причу о тинејџеру Хацину који путује по остатке свога оца пронађене у заједничкој, сакривеној гробници усред празног пејзажа на северу Мексика, приповеда о многобројности разорених породица широм ове земље, али и Латинске Америке и недостатку очинске фигуре која је постала уобичајена стварност. Другим речима, Вигас покушава да на свој начин одговори на питање зашто је латиноамерички континент, на којем су појаве перонизма и чавизма оставиле тако дубок друштвени, политички и људски траг, склон обожавању фигура вође. Одговор се такође може пронаћи у филму „Кутија”. Из психолошке перспективе те фигуре вођа надомештавају празнину услед недостатка оца у кући. Вигас приповеда и о беспризорној експлоатацији мексичких фабричких радника и сиротиње без много избора, о масовним гробницама широм земље у којима не леже остаци жртава нарко-картела већ страдалника од експлоататорских руку...

 Овогодишња трка за „Златног лава” је прилично уједначена и нема филма који није заслужио оцену добар или врло добар. Међу одликаше за сада ипак спадају само Алмодовар, Сорентино и Гијањоли...