Postoji li raj za dželate

Venecija, Lido ‒ Ruski koreditelji Nataša Markulova i Aleksej Čupov doneli su na Lido snažan film „Kapetan Volkonogov je pobegao”, u kojem istražuju veoma važan deo sovjetske komunističke prošlosti i suoačavaju publiku sa pitanjem može li da postoji raj i za dželate.

U formi postmodernističke parabole sa elementima mističnog trilera, Markulova i Čupov pripovedaju o mladom kapetanu, pripadniku „duboke države” – tajne policijske agenture koja je po Staljinovoj naredbi tridesetih godina prošlog veka sprovodila istorijski dobro poznatu Veliku čistku, kampanju čišćenja Komunističke partije od „izdajnika, sabotera, terorista i nedostojnika”. Torture koje su sprovođene nad optuženicima, a koje vidimo u filmu, nisu ništa manje opake od onih kakve su američki vojnici sprovodili u svojim najnovijim ratovima. Volkonogov je jedan od dželata i na taj način služi svojoj otadžbini, ali je on i čovek koji ima i dušu i savest. Od trenutka kada i sam bude optužen za izdajstvo, njegovo bekstvo nije bekstvo od kazne već potreba da dobije oprost od porodica svih nevino optuženih i pogubljenih ljudi čije je slučajeve sam vodio. Da oprostom spase svoju dušu i tako dobije šansu da ode u raj. Autori filma kroz ovu priču ukazuju i na današnjicu i činjenicu da postoje ljudi čija je profesija da svakodnevno muče druge i da svako od nas može u jednom trenutku postati dželat ukoliko politički sistem odluči da vas pretvori upravo u to.

Razne vrste tortura moguće je videti i u ukrajinskom filmu „Refleksija” Valentina Vasjanoviča, u kojem se kroz odnos oca i male kćerke tokom perioda žalosti zbog smrti bliske osobe govori o ratu u istočnoj oblasti Ukrajine, a da se pritom ne precizira zašto se tamo uopšte ratuje i ko čini većinu u ovoj oblasti. Ukrajinskog hirurga Sergeja zarobile su ruske snage i on je u zatočeništvu izložen zastrašujućim scenama poniženja, nasilja i ravnodušnosti prema ljudskom životu. Po povratku u glavni grad Ukrajine u kojem se normalno i sasvim ugodno svakodnevno živi, bez velikog razmišljanja o smrtonosnoj ratnoj stvarnosti na istoku, Sergej će učiti da ponovo bude ljudsko biće i otac potreban svom detetu i u tim delovima priče i jeste snaga ovog filma.

Odličan i snažan utisak u Glavnom takmičarskom programu ostavio je i novi film venecuelansko-meksičkog autora Lorenca Vigasa, dobitnika „Zlatnog lava” za film „Izdaleka” 2015. godine. Sada u filmu „Kutija”, kroz priču o tinejdžeru Hacinu koji putuje po ostatke svoga oca pronađene u zajedničkoj, sakrivenoj grobnici usred praznog pejzaža na severu Meksika, pripoveda o mnogobrojnosti razorenih porodica širom ove zemlje, ali i Latinske Amerike i nedostatku očinske figure koja je postala uobičajena stvarnost. Drugim rečima, Vigas pokušava da na svoj način odgovori na pitanje zašto je latinoamerički kontinent, na kojem su pojave peronizma i čavizma ostavile tako dubok društveni, politički i ljudski trag, sklon obožavanju figura vođe. Odgovor se takođe može pronaći u filmu „Kutija”. Iz psihološke perspektive te figure vođa nadomeštavaju prazninu usled nedostatka oca u kući. Vigas pripoveda i o besprizornoj eksploataciji meksičkih fabričkih radnika i sirotinje bez mnogo izbora, o masovnim grobnicama širom zemlje u kojima ne leže ostaci žrtava narko-kartela već stradalnika od eksploatatorskih ruku...

 Ovogodišnja trka za „Zlatnog lava” je prilično ujednačena i nema filma koji nije zaslužio ocenu dobar ili vrlo dobar. Među odlikaše za sada ipak spadaju samo Almodovar, Sorentino i Gijanjoli...