Немогући ентитет

Непризнат у Српској, Шмит се окренуо федерацији, која га признаје. Марљиви и упорни Немац не губи време и латио се измена изборног закона због чега ће изгубити признање и у једној од две половине већег ентитета.

Када сам 2007. својој књизи дао наслов „БиХ – немогућа држава”, био сам сигуран да Босна јесте немогућа као држава. Још се одржала само захваљујући спољним подупирачима. После Дејтона је још и имала неку шансу, али уместо да се све три стране ухвате за реч, односно за слово потписа споразума, његови креатори су почели систематски да га руше, па су им се придружили и бошњачки представници. Данас БиХ више није могуће саставити ни уз помоћ диктаторских бонских овлашћења, за којима је „мудро” посегао Инцко, протектор у оставци. Заљуљао је босански троножац до превртања и забавио о јаду несуђеног наследника.

Оно што те 2007. није било ништа мање очигледно, и бошњачко-хрватска Федерација је једнако немогућ ентитет колико је и цела БиХ немогућа држава. Али немогући ентитет у којем више нема Срба па не могу бити реметилачки фактор, некако је увек био у другом плану активности међународне заједнице да би Српска била у центру пажње као дежурни кривац.

Зато је мање познато да влада федерације на основу избора 2018. ево ни крајем 2021. још није формирана, да у Мостару у неколико циклуса избори нису ни одржани, да је највећи херцеговачки град још од рата подељен „Берлинским зидом” између Бошњака и Хрвата, да је први супервизор за Мостар Немац Ханс Кошник одустао од задатка уједињења града на Неретви као немогуће мисије.

Ипак, чаша се прелила на изборном закону који је омогућио да Бошњаци бирају хрватског представника у заједничким органима. Три мандата Жељка Комшића, по рођењу Хрвата, који  у заједничком Председништву БиХ заступа бошњачке интересе уместо интересе своје националне базе редовно побеђује лидера ХДЗ-а Драгана Човића захваљујући бројнијим бошњачким гласовима. Херцег-Босанци су дуго стрпљиво чекали да не поремете пријем „матице” Хрватске у ЕУ, који је подразумевао нула спорова са суседима, па и са БиХ, а исту политику следила и је Католичка црква у Хрвата. Након тога Човић је устао против бошњачке доминације у ФБиХ и нашао ослонац у Додику, који то исто чини на нивоу БиХ.

Прорадила је дипломатија Хрватске: већ је Колинда два пута ишла код Ердогана, а онда су Милановић и Пленковић угостили Додика, хрватски европарламентарци су лобирали у кулоарима Брисела, Грлић Радман се пожалио немачкој јавности преко „Алгемајне цајтунга”. Надбискуп Пуљић се ућутао, али то не значи да Ватикан не делује дискретно и ефикасно. Милановић је због

одбране права сународника у ФБиХ за Сарајево постао гори од Додика и Вучића заједно.

Занимљиво је да вриштећу изборну аномалију бошњачки интелектуалци, како „грађанске”, тако и национално-верске оријентације, ни у неформалном разговору не признају као проблем. „Шта хоће ти Хрвати, нема их шака јада, ионако су натпредстављани и у ФБиХ и у БиХ ...” Из тога следи да и Србе, који су мање малобројнији, и данас третирају исто као и приликом референдума ’92. Ослонац за такву ароганцију опет налазе у подршци САД. Грешка, која је опасно поделила већу половину БиХ, потиче из оног Вашингтонског споразума из 1994. године и само је пренесена у Дејтонски, изгледа није случајан пропуст. Једноставно решење да се уведе и друго изборно тело, тј. да одвојено бирају Бошњаци своје, а Хрвати своје представнике, према клинтоновцима у Стејт департменту значи одустајање од јединствене мулти-култи државе и западних вредности.

Међутим, Бајденова најава да ће, после Трампа који их је био завадио, Американци и Европљани на Балкану поново јахати заједно, са подразумеваним вођством суперсиле, одушевила је Сарајево, али се очас се изјаловила. „Одлука о Авганистану не односи се само на Авганистан. Реч је о крају епохе великих војних операција усмерених на преуређење других земаља”, рекао је председник Бајден у ТВ обраћању нацији и поновио програмски став Трампа из предизборне кампање за први мандат, а дубока држава спречила је и да га реализује.

Ако је веровати да се САД заиста трајно одричу интервенционизма и у БиХ, у чему ће им се придружити део ЕУ, који се више равна према Вашингтону него Бриселу, „незавршене послове” остављају Немачкој. Берлин, међутим, још кубури да наметне Шмита за високог представника у Републици Српској, а како ће тек да се носи са Русијом, Турском, па и Кином, која је и пре улагања у „Пут свиле” преко СБ УН политички закорачила БиХ. Лекцију из Авганистана, коју је научио још као грађанин СССР-а, Путин је поновио Бајдену 2. септембра у Владивостоку.

„Неприхватљиво је наметање демократског уређења насилним путем. Ако је неком народу потребно другачије државно уређење, сам ће доћи до тога. А то се, ео ипсо, односи и на уређење БиХ. Када је ономад приликом посете Сарајеву Додик позвао Ердогана да се заједно са Вучићем и Милановићем укључи у распетљавање „босанског чвора”, овај је то, видно изненађен и поласкан, прихватио, али под условом да се о томе сложе представници сва три народа. По малициозним реаговањима сарајевских медија на Додикову иницијативу директно, а индиректно и на Ердоганов услов, испада да је Бошњаке једино обрадовало што се Бакир окумио са Султаном. А када је несуђени в. п. упутио исту сугестију да се домаћи актери договоре, Изетбеговић је, према очекивању, и формално резолутно одбио иницијативу Републике Српске „равноправан договор или мирни разлаз”.

Но, тек онда шок. Шмит је на скупу „Евроатлантске перспективе БиХ” истакао да је Комшић хрватски представник, али да су га више бирали Бошњаци него Хрвати. „Потребне су измене Изборног закона да би се Хрвати осећали довољно заступљени, а не да се све заврши бојкотом  избора  следеће године”.

Изетбеговић не може да их прихвати јер ће изгубити изборе. Не буде ли их прихватио, Човић ће бојкотовати изборе. Бакир је до јуче скандирао антисрпском Инцковом закону наметнутом по бонским овлашћењима, па би по истој основи морао да прихвати и Шмитову неповољну арбитражу. Тешко да ће, али ће онда по оној Алијиној „узети само онолико Босне колико Бошњаци могу просперитетно контролисати”. Ако већ не може цела БиХ, боље и трећи ентитет него кантони.

Професор емеритус