Савремена игра – то сам ја

Одил Дибок,директорка Националног кореографског центра у Белфору, боравила је у прошле недеље у Београду због завршних припрема њене плесне представе „Камен и снови” која ће бити изведена 20. јула на Калемегданској тврђави, у оквиру програмске целине Београдског летњег фестивала. Овајрегионални пројекат окупиће више од стотину аматера, желећи да афирмише савремену игруи уједно едукује публику, а притом својом уметничком замислиоживикултурну баштину (у овом случају древну тврђаву). Познати кореограф Одил Дибок у Београду је одржала и радионицу за играче Народног позоришта, апошто често слушамо о неопходности усавршавања младих снага, најпре је питамо за те утиске:

– На радионици сам се срела са играчима који су већ одрадили сезону, па самимала утисак да је већина њих више желела да буде на распусту, као и ја, него да слуша некога ко је дошао да им говори о приступу игри на сасвим другачији начин од оног на који су они навикли да раде. Од 65 играча на почетку дана, после обраћања њиховог директора, остало их је само 15, истих оних који су се појавили и другог дана. Доведена сам у ситуацију да свој начин рада прилагодим мањој групи и скратим трајање радионицеса два пута по четири сата, на два пута по два сата.Ипак, општи утисак који сам стекла јесте да су то играчи са изванредном техником – каже Одил Дибок.

Познатог кореографа и педагога са дугогодишњим искуством питамо на чему инсистира у свом начину рада, шта заговара, који стил негује.

– Покушавам да играчима створим идеју о њима самима, идеју о њиховом телу, а не о одређеној техници. Настојим да освесте своју телесност. Вашим играчима сам предложила исте теме за рад, које сам понудила и аматерима, а после таквог тренинга радили смо једну моју кореографију. Занимљиво је да су аматери показали већи ентузијазам, иако се током тог паралелног рада увек срећем са два иста проблема. Код професионалних играча постоји брига или узнемиреност да науче нешто што никада до сада нису радили, и они по правилу имају гард према новоме. А аматери се, са друге стране, плаше да неће достићи ниво који је потребан, док полако не схвате да је све једноставно уколико су отворени за рад. Тадапочињутелом да упијају оно што им доносим.

Која је била идеја водиља за „Камен и снове”?

– Инспирацију сам добила читајући есеј „Ваздух и снови” чувеног филозофа Гастона Башлара. Камење из назива представе сугерише оквир где се одвија играчки догађај, а сањарије ће бити пробуђене у гледаоцу док буде пратио представу.За ову представу ангажовала сам близу150 аматера, јер осећам да имам снагу да сазнања о телупренесем и њима, откривајућиимнешто што нису осетили до тада. Веома ми је важно оно шта ћу добити од почетника јер је тај „несавршени” покрет за мене много јачи него добро научени и перфектно технички изведен покрет професионалаца. И оно што волим, можда је снажнији утисак који то несавршенство оставља на публику, а на редитељу је да им објасни даод њих не тражи оно што они нису у стању да дају. Радила сам са аматерима и из разлога јер пространи простор тврђаве подразумева већи број учесника, а за професионалце је потребан и много већи буџет, каже Одил Дибок.

О тајнама свог заната даље прича:

– Своју прву кореографију направила сам кад сам имала 13 година, а овим послом се бавим добрих 40, ускоро ће бити 50 година.

Играчима се приближавам тако да из њих на најтананији могући начин извучем оно чега ни они сами нису свесни, а када крену да раде покрет, покушавам да им кажем да себе потпуно забораве. Покретом морају да оставе траг у простору и времену тако да онај који их гледа заборави да посматра играче, већда види нешто што је као утисак, измештен из времена и простора. Што се мог рада тиче, никада не полазим од једне одређене форме или од одређене идеје. У једном тренутку ми се учини да радећи са играчима видим потпуно чист папир испред себе и –пуштам њих да сами крену у причу.

Занимао нас је и рад Националног центра у Белфору на чијем је челу Одил Дибок дуги низ година. Од значаја је податак да је, почевши од 1980. године, у 15 од 22 францускерегије отворен 21 национални кореографски центар.

– У том центру сам провела 20 годинаи крајем 2008. престајем да радим као директор. У њему смо неговали разне форме савремене игре. Сама сам кратко имала базичнукласичну формацију, а оно чиме сам се бавила било је фокусирано на савремену игру коју сам сама створила и коју и даље стварам. Једноставно, савремена игра – то сам ја. У односу на прецизни вокабулар класичног балета, савремена игра је из дана у дан ново стварање. Класика ће и даље до савршенства довести тело, док ћесе савремена игра све више обраћати играчу као индивидуи и ономе шта он носи у себи. И још једна кључна разлика, класичан балет гледа се фронтално, а савремена игра је експлодирала и може да се гледа са свих страна, каже Одил Дибок.